Učitelj

230 Јосип Шкавић

Све су ово јаки разлози због којих Басаричек по својој природи није могао да отступи од Хербартове етике, па је управо поткрај живота као седамдесетогодишњи старац водио врло живу полемику о том са оним нашим педагозима који су заступали друкчија етичка стајалишта и већма нагињали социјалном алтруистичком стајалишту него идеализму, сматрајући га далеким од животне збиље. Значајно је у тој полемици што Басаричек као практичан човјек и најстварнији радник, далеко стварнији и практичнији и од Трстењака и од Људевита Дворниковића (наш најистакнутији еволуционистички педагог), заступа чисти етички идеализам, док се они од њега удаљују, а што је најзначајније Трстењак већма неголи Дворниковић, тај најконзеквентнији спенсеровац у нашој педагошкој литератури.

У питањима непосреднога узгајања остао је у принципу на стајалишту Хербартових насљедоватеља и придржао до краја раздиобу према којој се може у васпитању утјецати или директно на вољу или преко разума на срце и вољу. Премда је у својој психологији у последњим издањима јасно истакао да раздиоба душевних функција постоји само у науци која проматра или анализује појаве и функције, ипак није то провео у својој педагошкој методологији него је придржао научну раздиобу. Но то је и врло тешка ствар. Бечки професори Ценц и Франк покушали су паче да израде и психолошки уџбеник за учитељске школе у ком неће бити научне раздиобе, па приказују код сваке душевне појаве и њезину везу са осталим појавама и функцијама, али нису успјели, јер им је дјело непрегледно и као уџбеник доста тешко а и многе

се ствари у њему понављају. Но то су први покушаји, можда ће

се након њих наћи радника који ће на такав начин умјети јасније и прегледније приказати збивање у унутрашњем свијету човјекову. У томе дијелу своје Науке о узгајању није Басаричек исцрпно објаснио сва средства васпитања према новијим схватањима. Ноу оно вријеме кад су се његови уџбеници највише употребљавали у учитељским школама, није било озбиљније замјерке ни томе његову раду.

Најсређеније његово дјело је друга књига Педагогије „Опћа наука о обуци“. Та књига почиње логиком, јер се према ондашњим наставним програмима за учитељске школе обрађивала логика као неки увод у дидактику. Та је његова логика врло кратка, у њој је садржано најпотребније из елементарне логике и методологије у једној збијеној, јасној и прецизној обради. У њој се не додирују никакви проблеми, писац нигдје не залази на путове који би могли да сметају почетнику у тој науци, само оно што је јасно и, према мишљењу Басаричкову, потпуно утврђено, ту је објашњено кратко и јасно. Данас се тако не ради, проблеми које та наука рјешава стављају се на прво мјесто, и многи мисле да управо то побуђује на истраживање у тој науци. Но има их такођер који мисле да се тиме залази у теорију сазнања. Узму ли се у обзир ондашње прилике у учитељском образовању, и ако се узме у обзир да учитељска школа треба да у првоме реду обра-

зује практичне раднике, а не теоретичаре, то је та логика задо-

ПИ