Učitelj

Стјепан Басоричек 231

вољавала, премда неки мисле да је и она требала подавати побуде и развијати интерес за даљи студиј те науке и уопће филозофије за коју она приправља. Но Басаричек је имао пред очима много ближи циљ, он је хтио да будућега учитеља упути у научно мишљење, и то, само толико колико је њему било потребно за рад у народној школи онога времена.

Сама дидактика, тј. други дио „Опће науке о обуци“, мијењала се знатно, и у сваком новијем издању била је темељито прерађена према новијим тековинама педагошке науке. У последње вријеме узимао је у обзир такођер резултате до којих је дошла у својим настојањима и експериментална педагогија. Управо у последњим годинама Басаричкова живота покушали су неки педагози да оборе Хербартово схватање узгојне (васпитне) наставе, заступајући мишљење да настава може само да образује. Но Басаричек схватајући узгајање као тјелесни и душевни развитак, па сматрајући узгојним фактором сваки утјецај на тај развитак, није се могао никако приклонити томе мишљењу. Настава је била за њега средство којим се на тај развитак утјече, и према томе она је за њега требала да буде узгојна и да служи постизавању циља васпитања како га поставља Хербартова педагогија, да служи израђивању моралнога карактера. Да је имао право што се у своме схватању није дао поколебати, види се данас у настојањима савремене педагогије која је стала на стајалиште да опћено образовна настава није само средство образовања, развијања тјелесних и душевних способности, него даона тиме служи и вишем циљу, израђивању хармонијске моралне и социјалне личности.

Они дјелови књиге који говоре о избору и распоређењу наставне грађе, нарочито у најновијим издањима, потпуно су савремени. У тој врсти школскога рада био је Басаричек управо мајстор, и у томе раду није га до данас нико надмашио. У практичној примјени опћих дидактичких принципа у нашем народном школству провео је он тихо, без великих објављивања, реформе које су биле на замјерној висили. Сам Даворин Трстењак, а он није био много загријан за Басаричков педагошки рад, написао је о томе у Напретку низ заносних чланака. Но о томе ћемо потање говорити у нашем осврту на Басаричков рад око спољашње и унутрашње организације нашега народног школства. Засад констатујемо да он није био само врстан теоретичар педагошки, него да је умио опће принципе које је у теорији заступао и практично проводити, и то вјешто и потпуно досљедно.

Једнако је и његова „Посебна наука о обуци“, посебна методика, била од замашна значаја по развитак школе и школскога рада. Та се књига може мјерити са најбољим дјелима те врсте других, културнијих народа. Двије њезине лијепе особине не могу се мимоићи. Једно је њезина објективност, а друго њезин практичан дио. За Басаричка може се рећи да је углавном слиједио један одређени педагошки правац и да га је дотјеривао према новијим тековинама педагошке науке. Но у пркос томе, он је у хисторијском приказивању школскога рада у појединим наставним предметима, објаснио потлуно објективно и сва она настојања у