Učitelj

Стјепан Басаричек 238

љевића Марка, истичући као циљ његов јединство нашега различитоименога народа.

Како је у моду ушло нападање Хербартове педагогије, то је и Басаричек много нападан, премда се за његова живота стварно, по дјелима и по раду у школи антихербартовски правац врло слабо истакао. У педагошкој литератури, ито у теорији, јаче је афирмована еволуционистичка педагогија Херберта Спенсера, коју је врло вјешто објашњавао и разрађивао Људевит Дворниковић. Но и Басаричек је написао о Спенсеровој педагогији у Напретку један врло стваран и лијеп чланак, а у својој великој Повјести педагогије приказао је исцрпиво Спенсерову филозофију, нарочито етику и социјологију, као и педагогију на тридесет и једној страни великог октав формата. Тиме је и он придонио да се педагошка схватања у нас попуне схватањима са стајалишта позитивизма и еволуционизма. Многи су нападали његов рад и не познавајући га, а многи га нису ни разумјели и приписивали му оно чега у њега није никад било. Тако је један писац још недавно написао да је Басаричек заговарао методу по којој учитељ треба да предаје ученику готово знање, и да се та настава врши тако да ученик у њој учествује само примањем а не самосталним изграђивањем своје душевне садржине. То је заиста неозбиљно. Треба да будемо објективни и да рад људи просуђујемо према времену у ком су живјели и радили и према средствима којима су располагали. Зашто да на пр. нападамо Хербарта који је часно извршио свој задатак, који је сам за своју педагогију изградио себи и филозофију, и психологију и етику. Хербарт нашао је само спекулативну психологију, па је ипак педагогију први научно изградио. Ту би требало да се помисли што би Хербарт учинио кад би имао на располагање данашњу психологију, онакву какву имаду данашњи педагози, и кад би уопће могао да се служи

оним научним апаратом којим се могу да служе савремени педагози. (Свршиће се у идућој свесци).

— Шта значи васпитавати за садашњицу, када је савремени живот у коме живимо пун разноврсних погледа, струја и праваца7 = Духовна зрелост човекова зависи од његових доживљаја. Стварни доживљаји могући су само у садашњици. Њима се богати човеково духовно искуство захваљујући доживљајима човек разликује стварно од нестварног, прелазно од вечитог. Доживљавање садашњице није циљ васпитања већ средство, и захваљујући њему и ослањајући се на њега, човек у дубини свога духа може да следује „вечитом животу“, коме мора да спреми свако право васпитање. (Р. Ш)