Učitelj
5
|
Пеодређене заменице 348
Учитељ: Али ки у овим нашим крајевима, који су пре ослобођења били пол Аустро-Утарском, нису баш сви ишли у рат. Како је било онима, који ву остали код кућег Како је било овде где није било ратиште; овде у позадини“
Ђан: Што је то позадинаг (Други ђак тумачи.)
Ђаци: Мени је мој тата приповедао. — И мени је приповедао. Нису имали доста хране ни одела. — Нису имали ничега. —
Учитељ: Нешто већ знате, али ја ћу вам још нешто више о томе да каззем. ЈБуди су добијали брашно, пиринач, видло, и све што им треба, за кућу, на дедуље.
Ђак: Молим, господине учитељу, што је то видлог (Други ђак: то је петролеум.)
Учитељ: Хајде да на табли напишемо да се у народу за петролеум каже и видно! Напишите ту реч у својим бележнинама!
Опћина им је издавала цедуље, па тек ко је имао такову цедуљу, могао је купити што му је требало.
Ђаци: А зашто су тако радили; — Један ђак: Требало је војницима на ратишту, па се штедело.
Учитељ им даље укратко растумачи тај начин добављања разних потретшттина. —А чиме осветљавају сељаци по селима свје куће»
вациг Свећама. — Петролеумским светиљкама.
Учитељ: Моја децо, ни тога више није било!
Ђаци: Молим, ја сам чуо. Џалили су лучке.
Други ђак: Што су то лучкег — То се од дрвета одреже танка дугачка деличица (Учитељ прекида: одрежег)... не, отеше се танка дугачка дашчица, па се упали н дуго гори, али јако се пуши.
Учитељ: Најрадије су секли јелово или борово дрво.
Ђаци: Има смоле па. добро гори.
Учитељ: Е, децо, сада, добро слушајте! Вишепут, за време рата, возио сам се или пешачио ноћу кроз такова сиромашна брдска села у нашој лепој Славонији. У селу свуд мрак.... (Станка)
Ђаци: Сељаци нису палили светиљке, па није падало светло ни на, пут.
Учитељ: Возим се ја тако кроз села, или пешачим, а свуда мрак, зима, ветар вије, а по путу све нешто поиграва, дршће, сад светло, сад тамније, па, те чисто страх.... (Станка).
Ђаци: Шта је то билог — То су играле сене од запаљених лучака. (Све ово о селу и лучкама причам ради изазивања „штимунга“ [угођајај и доживљаја.) Учитељ: Па, да вам право рекнем, било је човека страх и ради друтих раздота, а нарочито пред крај рата, или одмах после рата.
Ђак: Ја знам, било је много комита.
(Исправљам погрешан појам о комитама који је бивша аустро-угарска, војска донела у ове крајеве и идентификовала га са разбојницима и пљачка шима који су се појавили међу зеленокадрашима (логошима), нарочито у време распада Аустро-Угарске. Наглашавам да нису сви зеленокадраши били обични пљачкаши, нето да већина њих није хтела да служи туђину итд.)
Ђаци: Људи су се бојали логоша.
Учитељ: Још им с неколико речи говори о логошима и вели: Нарочито
су ти љлогоши били љути и кивни на неке сеоске газде који су од народа отимали и пљачкали.
Учитељ: Замислите сада, такав неваљали газда седи навече у кући.
Ђаци: Боји се.
Учитељ: А у души;
Ђаци: Пече га савест. Сваки час се трва.
- Учитељ: Био сам неки дан у позоришту и гледао сам комад који се зове
„Ослобођење Косте Шљуке“ (Укратко им кажем о чему се у комаду ради.)
Сада замислите: Седи тазда Раде са својом женом у соби за столом, његов слуга. и деца његова кума Косте седе код пећи. У соби се једва види.
Ђан: Домаћица је увукла светиљку.
Учитељ: Увукла светиљку:
Ђаци: Да. се мање види. — Да не виде лотоши.
Учитељ: Напољу ветар страшно пири, све чини: улуу, % они у соби нтуте К.....