Učitelj

420 Милић Р. Мајсторовић

онда изнете идеје постале програм рада србијанских учитеља на народном просвећивању, па и данас оне су напредне и заслужују да им се следује. За овим долазе други Динићеви списи у овој врсти књижевности. Борба против алкохолизма народног, за трезвене народне масе, најбоље је изражена у делцету Дарсшво ракије, које је издало онда (1996) врло зктивно Друштво за школ“ ску хигијену и народно просвећивање. Одмах идуће године исто Друштво штампа му други значајан спис Царство судбине (1907), а 1913 год. Коларчева задужбина издаје његов врло значајан спис Царство лажне образованости, у којима се Димић мушки бори против свега лажног у образовању и против свега што се облачи у одело образованости, а у суштини је само неистина, необразованост, мрак и лаж. Проблем народног алкохолизма Динић поново развија у спису Царство алкохола, који му издаје задужбина Љуб. Радивојевића (1929). У делу Чаршија и култура (1923, издање Рајковића и Ћуковића), Динић се одлучно успротивио лажној култури, а за праву културу, и ту се појављује као један од критичара свега онога трулог и негативног што нам је запад експортирао. Према таквом раднику и према таквим погледима није остала равнодушна ни Академија наука у Београду и она му (1925) издаје дело Како да сами себе васпитавамо и култивишемо, у коме је Динић у главним потезима изложио своје схватање васпитања као животне динамике и своје погледе на процес самоваспитања и тако стао у ред најзначајнијих наших педагошких писаца, истина популарних — оних који своје мисли јасно за свакога излажу а не завијају их у тешке апстракције и математичке формуле. За овим је штампао и ове списе: Школа живота (1928), Народни будилник (1931), Исус Христос као народни просветитељ (1938), Сагоревањи омладине (1934), За организацију народног просвећивиња (1934), Познавање природе за Ши ТУ разрел и школска хигијена (1922), која добија прву награду Американске мисије. Осим овога Сретен Динић је од 1928—1983 године уређивао часопис Народни просветитељ у Лесковцу.

Борба за боље здравље и бољу просвету, по Динићу, изводи се заједно са борбом на привредном подизању нашега народа. Отуда је Динић за све време свога рада био не само апостол, већ и фанатик задругарства. Он је на том пољу делао и практично и књижевно, па је оставио и ту дубоког трага и постао најпознатији учитељ задругар у Краљевини. Из области „задружне књижевности“ познати су његови списи: Десет година рада Вел. шиљеговачке земљорадничке задруге (1911). У Препорођају (1911) Динић нам даје роман из задружног живота, а спис Учитељи и 36мљорадничке задруге 1925) штампа му Савез земљорадничких задруга као најуспелији рад ове врсте. Творцу земљорадничког задругарства у Србији, Динић се најлепше одужио са списом Михајло Аврамовић (1931).

Ратови за ослобођење и уједињење Југословена побудили су Динића, да своје сјајно и популарно перо огледаи у патриотској и ратној књижевности. На Крфу (1917) издаје Календар Зора, а исте године и француско делце Сопјегепсе зиг Ја Зетје, у коме