Učitelj

- Сретен Динић 421

брани ствар Југословена и потребу њиховог уједињења. Српска војска и бежанија кроз Албанију (1922), због своје аргументације преведена је на француски и чешки, а две обимне књиге Бугарска зверства (1921) служе као најречитији документ колико је околина Лесковца и Врање дала жртава за уједињење, Југославије, изван оних што су као редовни војници изгинули у ратовима. У ту врсту докумената спада и Погибија проте Аврама Јовановића из Вел. Шпљеговца (1926). У друштву са г. Драг. Тодоровићем, Динић је израдио Споменицу педесетогодишњице Лесковца (1928).

Белетристиком се бавио Динић са видним успехом у књигама Мој завичај (1926), На левој обали Мезе (1931) и у спеву Мајчин аманет (1927).

Сретен Динић, који је за свој учитељски углед имао два највећа учитеља човечанства Исуса Христа и Сократа, волео је децу са неописаним жаром и потпомагао је увек њихово духовно дизање на највише уметнички начин. Мали путници (1920), Мали пријатељи (1991) и Шта Треба да знам (1938) спадају у најлепше наше оригиналне ствари са децу.

Али постоји још једна област књижевног делања у којој се Динић са пуно успеха огледао: то је драмска књижевност. Позоришна дела: Наша работа (1925), Косовски бој (1925), Под маслинама. на Крфу (1926), Мића соколац (1923), Рашно сироче (1924), Проглас уједињења (1933) — то су уједно и националне и социјалне наше студије и заслужују још већу пажњу но што су је до сада заслуживале.

Но поред ових посебних публикација, Сретен Динић је сарађивао на разним књижевним и стручним листовима и часописима, чији се број пење на четрдесет, и његова делатност је и овде тако обилна да захтева дугу и исцрпну библиографију, коју ми сада не можемо дати.

И заиста Сретен Динић је имао шта и да прославља, јер његов рад и његово књижевно дело спада у најплодније и најбоље међу онима, што их је један учитељ у тешким околностима за рад могао да да. Сам врло скроман али велики радиша, Динић је ипак добио знатна признања и његове груди красе многобројна просветна и ратна одликовања. Учитељско удружење је, ценећи његов рад, још 1910 год. слало нарочитог делегата, Михаила Милошевића, на његову просветну и задружну изложбу у Вел. Шиљеговцу и о томе писало у „Учитељу.“ Увек и вазда идеалиста, Сретен Динић је то и сада остао и увек је одбијао више положаје желећи да остане у народу и да ту освешћује, диже и просвећује.

Велико је дело Сретена Динића и оно заслужује велику и

озбиљну студију. Велико дело његово је и велико дело југословенских учитеља, који су били срећни да у својој средини имају таквога човека, који је и данас редован члан њиховог удружења и редован и активан посетилац зборова и скупштина. Го велико дело Динићево је велики пример свима млађим учитељима како се ради, жртвује и ствара за свој народ и како се подиже углед

,

свога сталежа. Тих, непартајичан, стваралачки рад — то је битна