Učitelj

Овим чланком нисмо имали намеру да извршимо ревизију старе и нове школе. То смо учинили на другом месту. Овде смо покушали само да упоредимо школски конзерватизам, за који држимо да је најглавнији узрок што се школа релативно споро развијала и напредовала, као и то да је главно обележје нове школе у томе, што она хоће да пређе од речи на дело, хоће стварно да усвоји извесне педагошке идеје и принципе и да се према њима управља у школском животу; хоће теорију да претвори у праку; хоће да изађе из традиционалне апатије и стагнације. Нова школа ни издалека није само „мода“ како о њој неки мисле; није она ни музеј у коме се само демонстрирају лепе васпитне идеје; а није ни слагалиште за чување старих идеја. Она је радионица, у којој се идеје прерађују и примењују у школском практичном животу и у којој се изграђују социалне личности. и социални- карактери. Нова школа није само теорија, већ је на првом месту пракса. Она хоће да ради; хоће да прекине са системом „глаголања“; хоће стварно да буде школа „рада“ а не школа „речи“. Иако за сада у томе слабо успева није њена кривица, већ је то њена жалосна, али не и очајна судбина. Јер ипак она постепено придобија све већи број присталица, а нарочито из редова млађих генерација. То је универзална појава па се исто запажа и код нас. Заслужује пажњу чињеница да је настојањем и залагањем наших познатих просветних радника отворена је пре две године у Београду, а сада и у другим већим местима, огледна: народна школа у којој се врше успели покушаји да се примене радни принципи у духу нове школе. На тај се начин и код нас прешло од „глаголања“ на делање и од теорисања на практично остварење активне школе.

Василије Пејхељ

ДИДАКТИКА И СИСТЕМ ОПШТЕ ПЕДАГОГИКЕ Д-Р ВОЈ. Р. МЛАДЕНОВИЋА

1. Основа, задатак и опште одредбе

Младеновићева дидактика почиње учењем о „улози умне актив-

ности у душевном животу." У томе погледу поведеним филозофскопедагошким општим говором критикује се рационализам од старогрчке хегемоније ума до Канта, критички се пропраћа учење свих оних који „нису успели да се ослободе рационализма," тако да је „Кант довео до највишег облика интелектуализма."' И даље се налази, да су рационалисте на свој начин, као и Фихте својим волунтаризмом а Хербарт својом статиком и динамиком духа западали сви редом у

исту погрешку. Свима њима, целом осталом научничко-фолизофском

и филозофско-педагошком свету насупрот наш педагошки писац вели сасвим ауторитативно: