Učitelj

стране, васпитање учини таквом, и то „гледајући човека не као јединку него као члана заједнице", и, са друге стране, ако „настава служи заједници". Такво „врћење у кругу", које је Младеновићевом учењу честа појава, доводи до праве педагошке вртоглавице од речи без икакве јасно схватљиве и основане мисли. Да васпитање учини наставу васпитном, уместо да настава буде учињена васпитаном за јединку као члана заједнице, то је у дидактици Младеновићеве педагогике кардинална не само бесмислица него и неистина, празан и безначајан изум, који стоји у директној противности основној истини васпитања и као чињенице, функције, и као појма. Јер и феноменално и појмовно, управо по Крику, коме се Младеновић тако често обраћа, образовање у најширем смислу те речи је васпитање, па је то и настава као један васпитни чинилац у реду свеукупне и опште образовне Мају нин ено мога живота како индивидуалног тако социалног.!)

Ко би се заинтересовао једним даљим примером тако једног магловитог и хаотичног излагања, којим се ништа не објашњава, нека прочита даље стр. 464 и даље до краја чланка „Васпитна настава", где се на стр. 465 каже: „Тако нас проблем васпитне наставе опет одводи у област филозофије", па се на даљој наредној страни вели: „Мисао о аутономном човеку који, издвојен од света и упућен сам себи, својим разумом успоставља везу између себе као субјекта и света као објекта — лежи у основи досадање теорије сазнања". Писац, изгледа, тиме хоће да каже како он заснива нову теорију сазнања „од опште објективне важности", и по тој својој теорији он даје овакву једну одредбу морала и моралног човека:

„Моралност се не састоји у аутономној личности него у осећању одговорности према заједници и слободном потчињавању њој. Моралан је човек који постигне сагласност са вредностима конкретне народне заједнице... Основа, на којој заједница почива, налази се у љубави (родитељска, дечја, према пријатељу, бли»– њима, народу)... пре у осећању него у мишљењу. У највишем свом облику долази такво сазнање у осећању опште повезаности у свету, оног општег бескрајног деловања које се преживљује као религиозно осећање, а назива се богом. Само тада, у доживљају божанскога, можемо говорити о доживљају апсолутнога. После озога

одговор на постављено питање (кад ће настава бити васпитна) нити је тежак нити може бити двосмислен“ (466).

Према свему тамо изложеном а само нешто мало овде наведеном, намећу се питања: Зар то није очевидна противуречност кад се каже: да се моралност не састоји у аутономној личности него у слободном потчињавању заједнице: Није ли исто тако противуречност и још нешто више од тога кад се вели: да је моралан онај човек који постигне сагласност са вредностима заједнице (за које се претпоставља

=) О томе види моју Општу културну педагогику и Ог. Зјемап Рајтакј, Редааодузка паџка : ргобјет оддојпе (ипкађје. Јадгеђ, 1936, 515. 10. "

јада Пике (~ __