Učitelj

148

њеве из недовољног схватања суштине диалога и диалектичког развоја мишљења у највишем, идејном сазнању, какво се показивало од. Платона до Менделсона и Лесинга, до Канта, Хегела и Шлајермахера. Ту лежи прави разлог чудној неприродности да се један највиши диалектичко-логички облик мишљења и сазнања примењује тамо где уопште не може бити говора о истинитом логичком мишљењу и сазнању. Зато је сасвим лепо рекао Песталоције оно што Младеновић“на· води на стр. 685; али то је тачан суд за „катехетску“ и „сократску“ методу у настави, но не и за диалог и за диалектички развој разговора и мисли у филозофији и филозофској књижевности, где и јесте право место развојном диалогу и диалектичкој методи сократовској, о чему ће бити расправљано на засебном месту. По разумевању истините, филозофске, а не наставне сократике у школама, за коју најмање место може бити у основној настави, није „наизменично учествовање могућно само помоћу разговора, тј. помоћу питања и одговора кад их према природи самог градива и употреби, коју ствара његова обрада, наизменично постављају односно дају и учитељ и ученици" (685). Већ то је наизменично учествовање могућно само помоћу таквог разговора, тј. помоћу питања и одговора која се наизменично постављају и дају између равних сабеседника, подједнако способних да прате и врше развој једне животне идеје. И кад се тако схвати диалог у његовом вишем, класичном смислу, у смислу истините, праве сократике, онда је тиме примена њена у школама уопште, у основним пре свега, не само доведена у питање него искључена. Али, ако се тако може рећи за сократику као методу развојне наставе, не може се порећи практична страна диалога као наставног облика, израженог у постављању питања и тражењу или давању одговора ради посредовања сазнања, скретање веће пажње на извесне особине, појаве, промене, разлике, стања, односе и радње, као и најзад ради проверавања знања. Притом могу извесну улогу играти и ученичка питања, али никако изнуђена и обавезна, већ само спонтана. Но искуство наставника зна и за лукавство ученика, да запиткивањима скрену протицање наставног времена у правцу забавне доколице. | |

3. Нешто о систему у завршној речи о Општој педагогици

Детаљно окарактерисати систем Опште педагогике д-р Вој. Р. Младеновића значило би упустити се у опширно расправљање о логичким принципима који одређују један научно-филозофски, у овом случају филозофско-педагошки систем. А то би далеко премашило оквир часописа, чије смо поверење и без тога искористили преко очекивања. Зато се морамо задовољити с. неколико кратких напомена, које се углавном резултују из свега досад реченог.