Učitelj

тврђењем „да се наше доба мења и то — бар у извесном смислу на такав начин како се пре тога није мењало ниједно друго доба. Те промене стављају нове захтеве на школу. И само наше васпитање мора много да се измени, ако жели да буде на висини нове ситуације. — Васпитање је стратегијски ослонац и творац боље цивилизације". Карактеристично је за целокупан амерички школски систем да се констатовање ових очигледних чињеница, чији значај беше већ давно признат у другим областима људске делатности, сматрало за новину, да се у њему гледало неко откриће и аларм за раднике на пољу васпитања. Одмах затим отишло се у другу крајност: тема „Васпитање за социјалну обнову“ постаде готово неки фетиш. То се огледало у низу понешто пренагљених покушаја да се стресе са себе ранија учмалост и да се одговори новим потребама. Та нова настојања и стремљења у васпитању добила су даљег потстицаја у чињеницама које су дошле као последица економске депресија и преко којих се није дало ћутке прећи. Разуме се, да је у знатној мери утицала и све бројнија литература о европским покушајима за планско васпитање, и то како преводи из те области, тако и размишљања америчких коментатора. Један од одбора Народног удружења за васпитање (Макопа! ЕдисаНоп Аззосјаћоп — Перантеп! от Зирептјепдепсе) ставио је ову тему као главну идеју на дневни ред свога годишњег конгреса. Почела се тражити и ревизија наставних програма. У Уешингтону (М/азћупајоп) састале су се у томе циљу две конференције школских радника са свију страна Сједињених Америчких Држава. Стручни часописи донели су на стотине чланака у којима се расправљало о планском васпитању, а интерес за планско васпитање продро је, на крају, и у планове предавања на бројним учитељским школама, само што се тај предмет тамо различито крштавао.

Биће добро да се на часак зауставимо у бујици овог наглог буђења и убрзаног развоја (а ово двоје је често тако карактеристично за америчко школство уопште!), па да покушамо критички оценити теорију и праксу новог покрета.

Социјално планирање у васпитању полази од три основне претпоставке, и то: 1) да постоје јасно схваћени васпитни циљеви који ће се ослањати о признате социјалне вредности; 2) да у методима, који сеупотребљавају да би се ти циљеви постигли, гледа у извесној мери јединство; и 3) да се васпитни процес води и управља у оној мери која је потребна да би се обезбедио коначан успех.

Васпитање у Сједињеним Америчким Државама развијало се више случајно него према неком унапред створеном плану. Теорија о изразитом индивидуализму, о локалној аутономији, о правима поједи--