Učitelj

"Ба

Ре тивеивиерашоевиниииранне инервисан ин инертним те ет 73

а оплођен утицајима руских револуционара и социјалиста,“) затим полет њене науке, развитак њене уметничке књижевности, њено дугогодишње искуство у стварању државне самосталности — сви ови мотиви дотадашњег српског развића, а нарочито широке могућности стварања у слободној држави — нису могли не оставити трага и у српској школи, којој ће као министри бити на челу и такви људи као што су: Димитрије Матић, Стојан Новаковић, Стојан Бошковић, Стеван Д. Поповић, Андра Николић и др. Школа у Србији око седамдесетих година прошлог века стаје, такође, потпуно на своје ноге и од тог доба почиње да утиче духовно и на српску школу ван слободне Краљевине.

За развитак педагогике у Србији од нарочитог је значаја, уз Димитрија Матића, административног творца прве учитељске школе у Србији (1871), њен духовни изградилац Стеван Д. Поповић (1844 — 1902). Он је немачки ђак у педагогици. Заједно за Аркадијем Варађанином, доцнијим оснивачем Српског учитељског конвикта у Новом Саду (1890), посећивао је педагошки семинар у Готи. Овде је слушао Карла Кера, значајног методичара и васпитача одличних учитеља, оснивача »Рад. Вјаег Таг Гећгетфидипг« (1872 и д.) Керово најважније, изванредно распрострањено и претежно практичним сврхама намењено дело, »Ргаха дег МојЈказсћше« (преведено на 7 језика), Поповић је прерадио за српске учитеље 1872 под натписом: „Рад у школи (Методика)'. Овом прерадом он је увео школу у Србији намах у онај колосек којим је већ ишла школа у Немачкој, за педагошки покрет 19 века најзначајнијој европској земљи. Велики стваралац првих са дубоким педагошким смислом образованих учитеља у Србији, Поповић заузима у историји српске школе место које га стврстава у ред еманципатора српског васпитања од разних „педагогијума' бивше аустроугарске монархије. Док ће српска и све остале јужнословенске школе у овој монархији остати само копија онога што се збива у школама земаља реакционарне Аустрије или још реакционарније Угарске, педагогици у Ср: бији биће бар омогућено да се натапа чистијим и оригиналнијим изворима педагогике у Немачкој, па да одмах дође и у дотицај са француском и англосаском педагогиком.

Линију развића, коју наговештава Поповић наслућивао је и Милан Ђ. Милићевић (1831—1908), књижевник и педагог, уредник „Школе“ (1868—1876). Својим списом „Историја педагогије“ (1871) и др. педагошким списима историјског карактера, он је један од претеча историјске педагогике српске, као што је својим уређивањем „Школе“, у којој се осећају руски и француски утицаји, један од наговестилаца о могућности других утицаја на српско васпитање сем немачких. Уз Милићевића неизоставно треба поменути другог

#) На Западу су се школовали сви тадашњи вођи политичког покрета у Србији: вођ либерала Јован Ристић (1831—1899) школовао се у Француској и Немачкој, вођ напредне странке Милан Пироћанац (1837—1897) у Француској; вођи радикалног покрета: Светозар Марковић (1846—1875), Никола Пашић (1845—1926), Пера Велимировић (1848—1921) и Пера Тодоровић (1852—1907) школовали су се у Швајцарској; Светозар Марковић, који се школовао и у Русији, духовни је отац данашње социјалистички оријентисане гране српске педагогике, а Пера Тодоровић, састављач првих статута радикалне странке, проучавао је у Цириху педагогику.