Učitelj

74 | нининнинннмшиивиннинишииниилни аниме

оца српске историјске педагогике Петра Деспотовића (1847—1917). Његова савесно написана „Историска педагогика за. учитеље и учитељице српских народних школа“ (1902) ни до данас није нашла достојну замену у српској педагошкој књижевности, иако је, већ по времену кад је написана, давно застарела.

Непосредно продужење духа рада Поповића показују, крај разумљивих индивидуалних отступања, његови непосредни ђаци, Јован Миодраговић и Сретен Аџић. Јован Миодраговић (1853—1926), дугогодишњи професор педагогике у Београду, један је од покретача питања: Да ли је педагогика наукаг — питања, толико драгог српским педагозима жељним да изборе часно признање своме позиву у једној врло конзервативној средини. Заједно с Аџићем, толико исто емпиричарем, колико је и сам то био, он заступа насупрот српским хербартовцима, уверење да је педагогика вештина па, слично доцнијем разликовању научне „педагогике“ од вештине „педагогије“ у Француза Селерјеа, заступа и њен назив „педагогија“ (да би се и по пореклу речи видело да је вештина), који у послератном развићу српске педагогике употребљава од значајнијих готово једино Милан Шевић. Школован у Лајпцигу, познавалац, као и Аџић, педагогике бечког педагогијума, у којој је у његово доба владао дух Песталоција, Дистервега и Дитеса, познавалац Спенсера, затим Бена, најзад Дарвина, Бихнера и Вунта, он је у свој основни став узидао подједнако позитивистички еволуционизам и емпиричку психологију, додуше на врло скроман начин и без свести о правом значају ових учења и уопште и за педагогику. Српску педагогику је задужио највише својом борбом за ручни рад, својим залагањем за наслањање наставног поступка на дечју активност, уопште својим практичним радом за школу („Рад у 1 разреду основне школе“ и др.) нарочито пак преводом „Велике дидактике“ Коменскога и својом „Народном педагогијом у Срба“. Последње дело је још увек најзначајанији прилог грађи за проучавање народне педагогике или, како би Караџић казао, за проучавање васпитања „простога народа“.

Позитивистички расположен, као Миодраговић, био је и његов друг по школи Сретен Аџић (1856—1938). Позитивизам Аџићева духа нашао је свој најлепши изражај у организацији учитељске школе у Јагодини, која је од почетка нашег века до светског рата била несумњиво најстварнији доказ творачких могућности српског духа у области организације васпитања. Најдубље трагове остављају и највише покрећу у човеку виши, духовни, и по облику сигуран живот они оригинални васпитни заводи, у којима се осећа

дејство одређеног и снажног васпитачког осећања ствараног и.

подражаваног вредношћу надмоћних личности. Историја светске школе живи огромним делом од покушаја великих „управитеља“ школа, какви су били: Базедов, Салцман, Песталоци, а какви су У новије доба: Кершенштајнер, Б. Ото, Декроли, Лангерман, Лиц, Винекен, Шацки и др. Таква личност и такав управитељ школе био је, и то не само у маломе, и Ацић. Много пре него што су имена поменутих странаца стекла светску славу, Кершенштајнер својим уверењем да је радионица исходиште методички успешне васпитне праксе, Б. Ото уверењем да је њено исходиште заједница расположена за философски разговор, Декроли уверењем да је њено исхо-

НП РЕНО РРЕНЦРУЊ

Це: =

|