Učitelj

диште изграђивање музеја и лаборатбрија, Лангерман уверењем да је њено исходиште занатлијска задруга, Лиц уверењем да је њено исходиште идеално уређено пољско добро, Винекен својим уверењем да је исходиште овакве праксе хуманистички манастир, Аџић је својом праксом у тихој учитељској школи у Јагодини, још пре светскога рата, претстављао скромну, али несумњиво успешно изведену синтезу свих ових исходишта методички најузорније савремене васпитне праксе. Својим списом „Српска национална школа“ (1891), он је, са својим другом Миодраговићем, у исто време, и тумач идеала тадашње српске школе. Његови ранији списи, које је почео да објављује деведесетих година прошлог века, као што су. „Телесно васпитање за учитеље“, „Увод у науку о васпитању , „Ручни раду мушкој школи“ и др. нису, као и Миодраговићеви, наишли на повољан пријем код хербартоваца, али нису остајали без одзива. После рата он ће као ветеран српске педагогике препоручивати учитељству радну школу. Он ју је кратко обележио као школу: упућивања, посматрања, умења, творења и дружбе. Његово дело „Пољска учионица, хигијенско-педагошка установа“ (1924) и његов превод Кершенштајнеровог списа: „Школа рада — школа будућности („Учитељ“, 1923/24), најизразитији су тумачи његове послератне активности. Како је, заједно са Миодраговићем, најјачи и први претставник принципа ручнога рада у настави (обадвојица га траже првобитно као засебан предмет), Аџић се може заједно са Миодраговићем сматрати духовним оцем идеје радне школе у Србији.

6. Старији хербартијанизам као прва научна педагогика српска

Претежно практички дух педагогике Стевана Поповића, Јована Миодраговића и Сретена Аџића покренуо је творачке снаге великог броја српских учитеља. Па ипак, први изграђивачи научне педагогике у Србији били су, као и у свим земљама млађег културног појаса, њени хербартовци. Њихова појава није само несумњив знак, да је Србија и у овој области културног стварања почела да ВОДИ духовно цео српски народ. Њихова појава је, што је значајније, несумњив доказ да је српски народ, нарочито српски народ у Србији, за ово вођење био оспособљен у врло широким размерама. Јер носилац хербартијанизма у Срба није један човек него читава група педагога, толико поузданих у примени и даљем разрађивању принципа хербартовске педагогике да је врло тешко означити међу њима најзначајнијега. Што је такође значајно, захваљујући већ створеном интересу за духовни живот и сазрелој навици удубљивања у њ,. хербартовци, нарочито у Србији, нису, најчешће, заслепљени епигони и самоуверени новатори: најзначајнији међу њима сачували суиу свом позном послератном стварању смисао за прилагођавање значајнијим принципима новије педагогике, сводећи свој непомирљиви хербартијанизам из млађих дана најчешће на захтев систематичности у васпитању и настави.

Први и, свакако, најзначајнији претставник хербартијанизма у Србији био је Војислав Бакић (1847—1929), немачки ђак, доктор универзитета у Лајпцигу, професор и управитељ учитељске школе, професор философског факултета Велике школе, основане као Лицеј (1838), претворене доцније у Универзитет (1905). На немачком