Učitelj

—ивнниининиивионинпилинининнииелаиииШШШии 77

затова и непосредно после њихова завршетка, Бакић, као Миодраговић и Аџић, били су, пре свега, цењени првоборци и ветерани. Прави носиоци педагошког развоја у ратно и послератно доба била ге млађа грана српских хербартоваца, круг српских педагога школованих на швајцарским универзитетима у првој четврти нашег века а известан број педагога образованих под утицајима савремене гедагогике на другим страним универзитетима или у самој земљи.

Педагошка обнова има у првим годинама после рата чисто ресторациони карактер и, како је ваљало наставити где се стало, и како у духовном развоју нема скокова баш као и у природном, гедагогика Срба непосредно после 1918 у првом је реду чисто продужење педагогике млађе гране српских хербартоваца. Како је захваљујући раду Стјепана Басаричека (1848—1918), најзначајнијег хербартовца међу Хрватима, и хрватска педагогика овога доба, са уазумљивом разликом у садржају, била формално рођена сестра хербартовске педагогике Срба, млађа грана српских хербартоваца је и посао на организацији југословенске школе, пошто је била гстог духовног порекла као и хрватска, могла да изведе без трзавица и сувишног расипања снаге и, што је још значајније, могла је, такође, да без болова учлани српску педагогику у духовни развој југословенске државе.

Млађа грана српских хербартоваца о којој је овде реч дело це духовног утицаја последњег значајног заступника Хербартове пелагогике, Вилхелма Рајна. Ученик Стојев и Цилеров, професор универзитета у Јени, на коме је умео да развије делатност широког опсега као учитељ систематске педагогике, Рајн је и оснивач универзитетске вежбаонице и унапређивач учитељског образовања, организатор интернационално цењених феријалних курсева, борац за народно образовање, стручњак и писац. При крају прошлог или у почетку нашег века њега су од Срба слушали: Владимир Стојановић, Љубомир Протић, Павле Мајзнер, Павле Љотић, Софроније Симић, Миле Павловић, Стеван Окановић, Александар Марић, Недељко Гиздавић, Душан Рајичић, Јован Ђ. Јовановић, Богдан Ђурђев, Паја Радосављевић, Јован Пламенац, Петар Иванишевић, Алекса Станишић и др., од којих му је најзначајнији део остао веран. Носиоци и даљи разрађивачи Рајнова хербартијанизма у српској педагогици били су: Стеван Окановић, Љубомир Протић, Душан Рајичић и Јован Ђ. Јовановић, а круг идеја хербартовске педагогике утицао је и на Милана Шевића и Милоша Р. Милошевића, ма да је духовна веза ових педагога са Хербартом разлабављена њиховим критичким ставом према неким од основних хербартовских учења и утицањем других струја, поглавито културне педагогике, на њихово педагошко опредељење.

Стеван Окановић (1871—1917), професор учитељске школе и хонорарни професор Универзитета у Београду, пред сам рат најуважаванији теоретичар хербартовске педагогике, није утицао непосредно на развој послератне педагогике, али је својим гласом темељног познаваоца научне педагошке литературе,. доброг практичара и организатора припремио у највећој мери педагошко тле за неометано развиће хербартијанизма у послератној педагогици. Сем његове јенске дисертације: »Пје зегђазеће Мојкзерк пп Птепзјге дег