Učitelj

БИБЛИОГРАФИЈА

а) ДОМАЋА ЛИТЕРАТУРА

Д-р Кајица Миланов, Основни проблеми теорије сазнања, Београд 1937, издање Геца Кон А. Д. — Ова замашна студија од 245 страна претставља у нашој најновијој филозофској литератури леп прилог врло савесног расплитања најтежих проблема „Теорије сазнања. Студија је богата и по обиму и по садржини, те захтева, ако се жели да њена тенденција буде правилно схваћена, лагано и савесно читање. У редовима, одељцима, страницама и најзад у целој књизи приказује нам се један скоро потпуно формиран и самосталан, мислилац, сигуран у своје перо и своју мисао.

У данашње доба, које ће по писцу историја означити као доба између два страшна светска рата, човечанство се ужурбано спрема за тај други који ће да дође. Мако још није преболело ране и страхоте прошлог рата, оно исцрпљује све економске и душевне снаге да груне у нови. Пред ова-

квим стањем ствари људи од духа и ума питају дио уафа ћопипе5 2! Одговор на ово питање једино је могуће наћи у науци и филозофији. Али овај

одгсвор претпоставља решење проблема људског сазнања, тог најмоћнијег сретства човекова.

Г. Миланов се храбро подухватио, не да реши, већ да одгонетне и разреши вечиту загонетку људскога сазнања. У тој намери он поставља проблем сазнања као анализу и тумачење сазнања и стварности, јер хоће да одреди важење сазнања о стварности и „капацитет“ тога важења. По њему, у свету нам није нигде и ништа непосредно дато те се зато у разрешењу загонетке сазнања не може ни поћи од нечега непосредно датог. У сваком сазнању ми једино имамо посла са готовим предметима сазнања, отуда у анализи и тумачењу једино можемо поћи од њих, и то онаквих како су нам они дати у обичном преднаучном, методском или научном сазнању. Било у ма којој врсти, ови предмети се деле на феноменалне, физикалне, индивидуалне и општепојмовне. До пречишћеног облика ових предмета доводи нас интенција сазнања. Као такви, они имају три основе функционално формалне ознаке: јединственост, уређеност и предметност ознака.

Кад је установио ово, г. Миланов мисли да ће регресивно конструктивним путем моћи да открије компоненте саме функције сазнања. Тако долази до три врсте тих компонената, то су: синтетичко апстрактивна компонента, уређујућа или мислена компонента и означавајућа компонента функције сазнања. Јединственост ознака предмета указује нам на прву компоненту функције сазнања, уређеност ознака у сваком предмету на другу, а предметност на трећу компоненту функције сазнања. Овим регресивно конструктивним путем г. Миланов улази „у фабричку тајну производње

сазнања , али остаје још да се уђе у тајну „нарочитог материјала“, из кога функција сазнања изграђује своје предмете. То се постиже анализом мо-

мената стварности на предмету. Тако су предмети подељени на стварне и нестварне; стварни се разликују од нестварних својим постојањем и битисањем. За оне предмете може се рећи да постоје који се могу хармонијски уврстити у систем стварних предмета; бититу пак они који на нужан начин бивају увршћени у систем предмета „сходно садржајима доживљаја“.

На овај начин се долази до границе целокупног важења.

Важење научног или емпириског сазнања почива на садржајима доживљаја, те отуда сазнање стварности значи сједињавање, уређивање и означавање предмета сазнања на основу садржаја доживљаја. Дакле, са-

ПОДА же

и ава ви“ Давтекг аса ајо вљаслав! << ____