Učitelj

авнаваиеевашиишиси пвазлаеисезиелиеентеноптиве увевенаглгтнеа ара аликвотни 0

југословенски душевно — карактерни контрапункт... И наклоност ка екстремности у свим облицима животног реагирања... потиче такође из овог основног, прастарог, никад до краја измиреног двојства... Југословен претставља тип човека који и сувише страсно и болно осећа своје лично ја. Борац и слободољубац, у својој нарочитој нијанси и сујетан и жучан, он ће као хероизирани, бал.кански, човек „без голема јада „да положи и живот за друге, за идеју, нацију, веру, али у социјалном и етичком склопу — и када интензивно осећа и етички правилно суди — тешко и мучно „напушта и подвргава своје лично ја... Морална недоследност, етичка нелогичност и „несиметричност“, закоченост „етоса“ а откоченост „биоса“, приказује често Југословена као социЈално и етички не лошег али „недовршеног“ човека... У својој данашњој душевној форми Југословен, као појединац, закочен је још у самом себи; Југословени, као народ и друштвена „заједница, коче један другога и једни друге“.

Већ из овога летимичнога приказа види се колико је велика добит за свакога просвећенога човека, посебице учитеља, што имамо ову „Карактерологију Југословена“. Ми с пуно права можемо тврдити, да се наши педагози —" теоретичари и практичари не смеју више да оглушују о закључке ове Карактерологије и да им она долази као најважнији помоћник у њиховим тесриским и практичним педагошким студијама, сем ако неће да зидају на песку.

Писцу г. Владимиру Дворниковићу од наше стране изражавамо дивљење и свеколико признање.

Мил. Р. Мајсторовић

Милан М. Јовановић, Смисао и вредност живота по Хајнриху Рикерту, Београд 1938. Овај рад је г. Јовановић поднео за докторску дисертацију на филозофском факултету Универзитета у Београду. После успешне одбране коју је г. Јовановић дао пред нашим стручњацима за филозофију на Универзитету и после објављивања дисертације, потребно је да се она прикаже и широј читалачкој публици „Учитеља“, у којој свакако има и таквих који се свестраније интересују за проблеме филозофије.

Г. Јовановић ставио је себи у задатак да у својој тези прикаже Рикертово учење које се односи на проблем о смислу и вредности живота, Али поред излагања Рикертовог схватања самог проблема и његовог решења, теза садржи на више места и пишчеве оригиналне погледе и на проблем и на његово решење. Уз то писац је на више места за своје мисли налазио „упоришта“ у радовима г. д-р Николе Поповића, који се код нас међу првима темељније интересовао за проблем смисла живота.

У целини узев ова теза заслужује пажњу и приказивање из два разлога: прво, она претставља скупљена и прилично сређена учења Рикертова по овоме питању (тај посао није био нимало лак) и друго, она претставља један покушај да се историски ход нашега народа протумачи новијим тековинама у филозофији. Стварно, овај покушај изведен је у малој мери, али је и то ипак довољно да се пажња читалаца ангажује у питању учешћа нашег народу за остваривање опште човечанских културних добара.

Рад г. Јовановића садржи предговор и шест главних делова. Први део обухвата филозофска учења о смислу и вредности живота која су изображена још пре Рикерта. Ту је изложен "натурализам, објективизам, субјективизам, филозофија живота и интелектуализам. У исти мах придодата је РиКертова и пишчева критика ових учења. Сва су ова учења партикуларистичка, јер посматрају живот и његов смисао делимично и једнострано. По натурализму смисао живота јесте у његовом одржању. Ово гледиште поникло је из наука, међутим науке не могу да решавају овај проблем просто зато што оне проучавају живот делимично, а проблем смисла живота цесте у исти мах и проблем целине света. Како у појам целине света улазе појмови субјекта и објекта и како се свуда тежило да се ово двојство пре-