Učitelj

68 ПА АНЕ НЕ А ЕТ АИ АЕН АНА ТЕ А АЕ ДВЕ

броди, то су се јавила два супротна правца по овоме питању, а то су субјективизам и објективизам. Претставници и једног и другог правца сматрали су „да једно искључује друго“, па се тако ишло или до конзеквентног субјективизма или до конзеквентног објективизма. Реално биће може бити само једно од овога двога: субјекат или објекат. По објективизму „у свету је реалан само објекат“, па и оно што се у појму целине света зове субјекат „мора припадати њему“. Отуда је смисао нашег живота у тежњи да се стопимо у целину објекта, потчињавајући се каузалној нужности која влада у њему. Напротив, по субјективизму једина несумњива стварност јесте субјекат, а свет објеката јесте неизвестан. Отуда се смисао живота налази у душевном бићу, а објективне вредности и .не постоје. Због таквих покушаја и ова су гледишта партикуларистичка и недовољна. Објективизам не види разлику између „морања“ и „требања“ и отуда предвиђа „завичај људског достојанства“ где је највиши појам требати. Одричући објективни свет, претставници субјективизма одричу и сваки смисао живота, те се због тога са њиховог гледишта не може ни покушавати да се овај проблем реши. Овај недостатак субјективизма покушали су да отклоне Шопенхауер и Ниче учењем које је познато под именом Филозофија живота. Рикерт држи да је ово учење успело само да конзеквентно спроведе рђаве стране натурализма и субјективизма, тиме што сматра да је живот козмичког карактера, да је производ ствари и да суштину живота чини његов ирационални део: осећања и воља. Међутим не може се порећи да суштини живота припадају и рационални елементи: мишљење и цењење. Као супротност филозофији живота јавља се интелектуализам, по коме људски живот добија смисао сазнањем истине и једино тиме. Ум је прави реалитет и циљ света; отуда „је истина циљ сазнања, а тиме и циљ живота,... она је вредност свих вредности“. Интелектуалистичко гледиште на живот и свет изобразили су још стари Грци, проглашујући ум за једино средство којим се може достићи највиша вредност-истина. Супротно мудрости старих Грка хришћанство је за највишу вредност прогласило етичко добро, које се може постићи — не умом — већ љубављу. Средњи век покушава да мири старо грчко и хришћанско гледиште на свет, проповедајући да је у божанству здружена истина и доброта и да је оно као такво последњи принцип света. Тек се у Ренесанси увиђа да је немогуће спајање „атеориске вредности религије са теориском вредношћу истине“ и чини се с једне стране покушај њиховог раздвајања — што је омогућило самосталан развој наука — а с друге стране покушај да се религијска вредност потчини теориској вредности. Рикертова критика интелектуализма састоји се у замерци да је интелектуализам превидео да „цео човек не живи само теориски“. Јер, поред истине, наш живот

бива испуњен смислом и од стране лепоте, доброте, светости итд. Тек свестрано испуњавање живота смислом омогућује нам да се извучемо из био-

лошког живота у културни живот. Тако се проблем смисла живота своди у ствари на проблем сазнања оних смерова које човек себи поставља, о којима одлучује цењењем и од стране којих добија захтев „треба“ а не „мора“. Живот не би имао никаквога смисла ако би текао по нужним законима и ако не би био управљен објективним вредностима, па отуда проблем смисла живота обухвата и проблем вредности. Тако изведен, овај проблем је и проблем филозофије као универзалне науке, која обухвата и целину субјекта и целину објекта, постајући на тај начин наука о свеукупном животу. Под свеукупним животом Рикерт разуме ону област културнога човека коју обухвата историја, а занемарује, како каже писац, целину природе и света. По Рикерту човек жуди да сазна оно чему он сам тежи, то јест оно шта сматра