Učitelj

ђена утицајима и узроцима што леже изван њега самога, иза његове воље и акције.

На то питање хоћемо овде да одговоримо са становишта историјскога материјализма онако како је одговор на то формулисан у чланку једнога истакнутога писца и теоретичара тога правца, Герхарта Сегера. Само ћемо овде његове мисли изложити нешто слободније.%) То питање морамо пре свега потпуно истргнути из његове досадашње метафизичке сфере и чауре да бисмо могли позитивно и правилно одговорити на њега. Морамо, наиме, то питање посматрати и у социолошком пресеку и у историјској вези.

За нас човекова воља не претставља собом неку посебну силу, неко нарочито биће, супстанцу, неку потпуно самосталну и издвојену страну човековог бића и деловања. За нас је, напротив, човекова воља само један део, само једна страна човексвог бића и деловања у животу и друштву, као што је опет то човеково биће и деловање за нас само један део опште светске целине и њенсга свеколикога збивања.

А тиме, таквим нашим схватањем човекове воље и њенога деловања и манифестовања, долазимо у сукоб и противречност са најзначајнијом метафизичком теоријом о вољи. А то је: са метафизич„ким учењем Артура Шопенхауера о вољи и њеном деловању.

За Шопенхауера је, наиме, воља једна сасвим посебна, самостална и свеобухватна исконска сила која све покреће и прожима собом не само у животу човековом, већ чак и у самој анорганској (мртвој) природи. Шопенхауер идентификује властиту законитост збивања и кретања саме природе са појмом „воље“.

Та исконска, посебна и самостална сила јесте по Шопенхауеру у исти мах како разлог, тако и основица самога човековог бића, саме људске егзистенције. Воља је једновремено и извор свакога деловања човековог и извор свакога сазнања његсвог.

Сваки покрет тела јесте — по Шопенхгуеру — само објективирање воље. То је, наиме, воља која је постала претставом, предметом. у

Чак и код самога човека, те — како каже Шопенхауер —- јевтине фабричке робе природе, јесте и остаје, по њему, и најсложеније, апстрактно мишљење увек и потпуно потчињено вољи. Воља је, према томе, апсолутни господар човеков, док је интелект само потчињени слуга, само роб воље.

Само код генија — тако развија даље своју мисао Шопенхауер, чинећи на тај начин концесију себи као генију — прераста дух саму вољу, те је отуда ту, код генија, дато блаженство чистога, естетич-

#) () том питању сам више говорио са гледишта историјскога материјализма у својој књизи Индивидуални и социјални морал (Београд, 1939, стр. 152), у одељку: Појединац и његова морална и слободна воља (стр. 95—112).