Vojin

И УМЕТНОСТ РАТНА

327

сити браншоци отаџбине, онда 1е морала срамна влада да потрчи за робовима и да међу побеђеним непршатељима тражи вошике за сво1е вокже. У трачким и илирским леђшоннма Гош беше заостао по кот римљанин, све остале вотке беху од варвара: пешадша, ко1а до тога доба бе1аше први елеменат вокке, изгуби сво1у важност и поче уступати бушој кавалериГи и новоме нарашта1у. Костантин обуче пурпуру и беше велика помоћ хришћанству, узевши крст за символ. Он пренесе столицу у Византшу; и раздвотвши снагу вошичку од грађанске, замени деспотизам солдатше 10ш црњим деспотизмом дворана. Било 1е часнше и С1а1нше бити слуга дворски него ли служити у леђшону; и 1едно од највећих зала, ко1е могаше ожалостити правога патритту беше то, што љубимци монархови долажаху на на1виша места вошичка, а не беху никад вошици и људи од заната; ова куга отпоче с владом Дшоклетшановом. Теодосше I, велики Теодосше беше последњи владар, К01и могаше тш да продужи живот саломљежп царевини. Његова два сина дођоше за њим; Хонорше на западу, Аркадше на истоку; али они бе^аху савршено независни и раздво1ени. И од тога доба бе1аху две царске круне. Узроци распадању непрестано се продужаваху, шта више тш прирашћиваху. И исторша нам износи само призоре грађанскога рата, упадања варвара, пљачкање провинцша, откидање земљишта, и много кнежева, како се на владу пењу, ал у исти мах готово и пада1у од руку побуњене вотке. Во1ска бе^аше у тако несрећноме