Vojislav J. Ilić : književna studija

30 Јован СКЕРЛИЋ.

човек, не представља никакву геометријску правилност и схематичну уредност, и само развијени и богати духови имају противречности у духу, која значи ширину погледа, слободу духа и величину душе. Као Војислав Илић био је парнасовац Леконт де Лил, који је у предговору својих Аншичких Поема прокламовао начело: да уметност мора да буде безлична, песник неузбудљив, а поезија

да има карактер универсалности и да као орао лебди

над ситним људима и њиховим ситним бригама — а ( био републиканац, „бесан комунист“, како се сам на- 4 зивао, борбен атеист, стуб Фурјеове Фаланге и Конси- | деранове Марољубиве Лемократије. И једну такву, само ) привидну, противречност, коју је могао да допусти један )

песник као што је Леконт де Лил, могао је себи да до- У пусти и наш Војислав Илић. да атк Ш

Војислав Илић, поред свих тих песама вере у живот и садашњости, био је у основу, у природи својој меланхоличар. Када је, одмах у почетку свога књижевнога рада, још 1880, штампао мрачну песму Домовина, Јаков Игњатовић је додао испод ње: „Ову песму саобштавамо у надњи да се суморно прорицање песника неће испунити и да ће се доцније веселије песме чути“.: Ма да је у својим песмама ретко говорио о себи, ма да је бол који он опева мање личан а више општечовечански, ипак елегична нота његове поезије изилазила је из његове природе и особитих прилика у којима је живео.

Пре свега, оно што је најличније: то је његово здравље и начин како је провео живот; они исти разлози који су изазвали песимизам и мизантропију Бајрона и Леопардија. Његов брат Драгутин Ј. Илић овако даје разлоге његову незадовољству са животом: „По својој природи необично бујан и жељан непосредних ефеката, он је у првом детињству своме, све до петнаесте године, био

-

1 Недељни Лист, 1880, бр. 29.