Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

45

Да сврши све и кући врати се Да обрадује господара свог. Ант. И ти ћеш своје одмах 2 Ман (радосно). Одмах, да. Колико ту већ оклијевам ја! А ти би то већ трипут свршио, Док моја мудрост (удари се по челу) само одлаже. Е — сада да се с Јелом опростим ! (Растресено, растирући чело) А не знам — Боже! позна ли ми се Ал — срце — опрез! Ант. Опрез! Паметно, Јер сјутра нови замах почиње У ралу нашем. (Оде низ тријем) Ман (за њим). Знаћу, не бој се. Ант (врати се, као да се сјети). Промијенићемо сјутра обичај Да по те дођем понајприје ја А онда Марко по нас обадва: Ја не ћу по те доћи а ни он. (Оде брво).

Ман (ва њим, одобравајући). Ах, достојнога пратиоца ми!

Седамнаеста појава. Манијак, затим Јелица па Милутин.

Ман (узнемирено прислушкује, отвори врата, Јелици, која је још иза позорнице). Ја идем. Сам сам. Сви су отишли, И пратилац ми оде. Послах га Да не чека на мене толико, Јер може он ти, ал не могу ја Без опроштаја поћи одавде. Ј] (мирно. Ј не бих чики за зло узела. Ман. Колико ли се пута опраштам У жељи да сјутрадан дочекам На боље да се све окренуло ! Ја морам, Јело, жеље жаре ми,