Zemunski glasnik

10

И притигате је етрасно на своје груди , а дуги ватрени пољуб паде јој на блеђане уене. — Оад збогом! бог нек те чува и бдагослови! Заборави ме, као да сам навек за тебе умро; жали ме у срцу , а ја ћу те оплакивати као изгубљену заручницу своју. Збогом, збогом за навек! Као посрћући удали се од ње и стане код врата од дворане. Сад се још једаред осврне, нолети јој по ново, загрли је и брзо га нестане. Низ степене јурио је као помаман. Напољу га је чекао стари слуга с коњем. Краљ се жераву баци у седло, ободе га оштром остругом у ребра. а плаховити коњиц јурне и нестаде га у даљини. Старац га само погледи и гунђајући нешто крене се и он за њим. (Наставиће се.)

Суђење учесишцша у кнежевом убиЈству. Л •(Наставак.) Лазар признаје на другом месту томе противно, да, то јест по наредби старешине спршава такове иослове обично секретар ил који нижи званичник — дакле да он не би пи био одређен на то од старешина; и што признавајући, да му је ислеђењем оне од 1863. године познате Смедеревске завере противу живота кнеза Михаила и владе иознато било, да је и Навле у ту заверу уплетен био — дакле се још отуд познавао с Павлом није имао никад никакове тајне договоре, јер га је вели, Павле отуда мрзио одвећ да га не види и у свакој прилици окретао од њега главу, а овамо и као заклети кнезу чиновник и као владин орган, оде сам својевољно таковом човеку, који ради и о глави кнезу и противу владе а и гвега одвећ мрзи — иде још на ноге у етан и то у време ручка да му учини своју услугу, — што се баш никако не слаже ни са лојалносћу ни са достојанством државног чиновника и то још коме је онако озбиљан положај као туженом; в) што је сведочбом заклетог еведока Павла Тлорђевића из Смедерева осведочено, да је тужени Лазар састајао се и с туженим Миланом на само у Смедереву на чаршији сутрадан по убијству кнежеву, на са овим ту по дуже шапутао; и ова сведочба докнађава се и признањем ове обојице и Лазара и Милана да су тај састанак на само имали а и

против Милана као и против онихдоказато је да је и он њихов саучесник у овом злочинству, — дакле тај састанак и с њиме подозрив му је. А та околност опет подкренљује се и сљедећим одношаима: Што о истоме састанку њи двојица казују различито; тужени Лазар казује, да га је Милан у суерету унитао на месту „куда ви тако рано" и он му одговорио да има посла; Милан га вели, даље упитао „да није за тога што је побегао" јер се беше већ разчуло по чаршији да је побегао убица г 1зорђе Радовановић, и он на то рекао Милану: „море несретниче, да није Ђорђе код твоје куће јер ти добро живиш са Радовановићем," на затим Милан одатле отишао ираво својој кући, да види тамо од некуд није ли дошао 'Борђе, а он отишао с места даље где је и пошао био, да око Дунава пази на долазак тога Ђорђа. Милан опет сасвим другче казује, да га је тужени Лазар са сусретног места изазвао на страну па му говорио: „Милане, Ђока Радовановић убица је и иобегао па зато пази ако би што дошао код куће Љотића," и Милан је, вели, на то псовао гласно Радовановића викајући на њих, а .Лазар га стишавао; а као што се опет види из напред наведене сведочбе Павлове, обоице казивање о томе састанку не слаже се баш ни у чем са казивањем овог сведока; и што г. Лазар правдајући тај састанак његов с Миланом, наводи, да је тада пошао био по заповести Начелниковој, да тражи по варопш кнежевог убицу да не буде тамо нобегао од некуд, — и овамо то саопштава Милану за кога сам иризнаје да је пријатељ тога убице Радовановића, и јошму као таковом говори: „море иесретниче да није г Борђе код твоје куће" — дакле чини га управо острожним на то и уиућујући га само да иде својој кући да види да не буде тамо г ЈБорђе даје му и прилику тиме да то одклопи, а оваков његов ноступак у тако озбиљном случају очитује с једне етране његову нелојалност према дужности, а с друге опет његово блиско и подозриво спошење са Миланом и Радовановићима. Наведене три околности под а) б) и в) са побројаним одношајима имају и међу еобом и између туженог Лазара и овог злочинства такву тесну свезу, да то све једно с другим садржавају у главноме једну околност такову, да је он имао подозриве сношаје и подо.зриве тајне еастанке са имеповатом троицом сачесника овога злочипства; а ова

околност доказата је довољно према другом одељку § 239. и даје ближи основ подозрења по иримеру под а) § 122. крив. судског поступка. 3., И ова околност, што је тужени Лазар и на своме испиту и о његовом познанству са осуђеним Павлом наводио час, једно а час друго; тако: у 3. одговору рекао је, да он познаје Павла само из честог виђања у Смедереву; у 4. одговору вели, да су њих двојица у омрази још од 1863. године; у 25. одговору признаје да је знао, да исти Павле добро живи с Ракичићем што осведочава да је с обојицом у блиском сношају; а у 5. и 44. одговору сасвим опет противно свему овоме казује, да је јесенас кад је оно ишао к Павлу у стан Павлов, питао овога, како се зове и који је, да се увери је ли он баш Павле Радовановић; дакле као да га дотле није ни познавао. Осим ових противуречија он је, казујући и о својој моралној страни, казао је у 1. одговору, да никаД ни зашто није био^судом ни суђен ни кажњен, а после тога иошто је убеђен испитујућом власћу казао је у 22. одговору на против, даје иод судом још дваред за своје кривице а једном и осуђен. Ова ова противу речија доказују да му је одговор лажан — што основно доводи у сумњу и целу његову обрану; а та његова лаж даје противу њега и још један доКаз нрема точки 1. под а) § 238. крив. судека поетупка. Она два основа подозрења под 1., и 2., и ова околност под 3., састављају противу њега подпун правпи посредан доказ — §§ 222. нод VI, 236. и 238. крив. судска постунка. V. 0 кривици Драгише Станојевића. Противу овога стоји: 1., Та околност, — што је сведочбом заклетих сведока Алексе Стаменковића, Вићентија Бешевића и Алексе Ивковића, ђака 111. године ирава и Јеврема Новаковића, ђака 111. године ФилосоФије у великој школи, а и самим иризнањем Драгишиним доказато, да је он и 29. Маја тек. год. у самоме часу кад }е се разнео глас о убијетву кнежевом, па и сугра дан рано око 7 сати нре иодне сазивао и скупљао био ђаке код велике школе, и задржавао се ту са њима и нрви и други пут све једнако — докле их влает није одатле растерала. — А ово његово сазивање ђа,ка — кад је сва земља — о неспокојена и сваки њен грађанин нренеражен мучким убијством вла-