Zemunski glasnik

9

ншчупај их из срца. Буди одважна и заборави ме. Како те Зерињи силно љуби, он ће те заиста усрећити. А ја — ја ти никад пише на очи изићи не ћу, да ти твој породични жинот узнемирујем. Ево сад сам ту, да се вечито с тобом растанем. У побочној дворани забруји свирка, али овде се чинило као да самртна тишииа вдада. - Је ли, Маргарето — настави младић посде подуже почивке, ухЈЈативши је за руку — ти Кеш знати Зериња љубити, ти ћеш га знати усрећити? Како би мегге то болело, кад би рад мене Зериљи несрећним постао. Она само климну главом одобравајући, али ни једну речицу не пусги преко усана. Из груди Владислава от[)же се тешки уздах. Дуго је стајао и ћутао. Скрштеним рукама укочено је пред-а ее гледао, за тим је ухвати по ново за руку, а из ока му се скотрљају две сузе. -- Маргарето, лепа моја Маргарето, — дркћућим гласом почне реци, ох реци ми само још сад: љубиш ли ме? Даље не могаше да издржи. Из очију јој лијнуше сузе, она устане и клоне на груди младића, па јецајући рекне: — Ох, а што ме то питаш? — Хоћу још једаред те лековите реч1? с твојих усана да чујем , које никад ви!це до моји ушију допрети це ће. Сиј)ото девојче шапуташе на то речи најжешће страсти: Љубим те Владиславе, страсно те љубим, и та љубав дотле ће трајати, до год ми срце у грудма куцало буде. Владислав је њежно отисне од својих груди. — Ох, бежи далеко од овог бедног срца — нрихвати Владислав ту сами отров за тебе расти; за то бегај . клони се далеко од ојађеног срца мог. — Добро рече, — одговори му тијо, - ја морам бегати , морам те ее клопити ако хоћу да љуто не згрсшизг. — За што ме тако силно љубиш, сирото девојче; па што ја тебе тако жарко милујем? Та да ме тако искрено не волиш , колико би лакше овај бол у даљини поднео, — А што то говориш? — викне Маргарета узбуђено. — За што хоћеш да нам овај вечити растанак тако тежак буде? — У овом посдедњем тренутку морамо се иекрено исповедити. Маргарето, еие сам од тебе затајао, само

једну љубав не. Ја те љубљах тако искрено и страсно , па бејах тако поверљив. Ја сам видео да ме и ти срдачно милујеш, те не сам хтео да ти твоје слатке снове у ништа распудим , и само тога ради сад сам тако несретан. Пре месец дана рекла си ми да ме с ватром љубиш, но сад ће ти с тим теже бити да изабереш спрам мене љубав или мржњу. Младић ухвати бледу и дркћућу невесту за руку. — Престани, ако Бога знаш, мољаше га она и покрије лице рукама. — Не , драга Маргарето , то не еме бити. Дођи к себи. Ја хоћу да ти моју дубоку искрену тајну откријем, јер ти је мораш чути. — А оно говори брзо и немој ме толико мучити с тим страхотним речима. — Ти се за несретпу држиш, што не можеш моја бити. Али то 'е морало тако да буде. Видиш, Маргарето , ја те не сам бадава питао, да ли ме љубиш? Но сад ми реци да л ти онај човек може мио бити, пред којим страшна провала стоји, коју би најпре с великом опагнношћу прећи морао, да те у своја наручја прими? -- Ја те не разумем шта хоћеш с тим да кажеш. — Је си ли толико снажна да све чујеш, што ти рећи имам! -- Јесам, само говОри. Кад ми је груд толико снажна била, да љубавну бољу одржи, издржаће и тај терет, с којим ће се одрећи исте љубави. Свемогући кад је љубав у срце човечије улио, уједно је дао и ону снагу, која је љубави од тако преке нужде. — Обећај ми, Маргарето да твоја помисао на мене не ће у срцу твоме проклетство пробудити; обреци ми да ме душа твоја никад нроклињати не ће, што те мир одбеже, кога ти је моја љубав уништила. — А како да ироклињем оног, који је у овом срцу живео и који ће довека у њему живети. Моја уста само ће благослов затобом просипати. — Хвала ти, Маргарето на таким речима. Зато нека те бог усрећи. Но сад можеш све чути и знати с киме си љубав проводила. На лицу Владислава беше израз грдног бола; руку Маргарете, која му на грудма почивала, пуети; обореном главом устуни два корака натраг и као грешпик, који пред судом стоји рекне: — Ја сам Владиелав, краљ угарски. Продируће јаук иетргне се из Маргаретиних груди.

У Другој дворани су свирали па срећом у вреви општег весеља не је се ни чуо. — Хвала ти, Владиславе — допустите ми Ваше Величанство , да Вас још потоњи пут тим именом назовем — шапуташе Маргарета. Хвала ти, Владиславе, што сам ту тајну баш од тебе чула. — Ја за тебе остајем увек само Владислав и то име нека се пресади у твоје срце. Владислав те љубљаше и довека ће те љубити. Кад год га се сетиш, а ти га оплачи као да је мртав, кога је гроб од твоји груди отргао. Сирото девојче! — иродужикраљуздахнувши — томе се заиста не си надала. Обоје ућуте. Маргарета гледаше пред-а се. У оку јој не беше суза. На бледом лицу опажаше се тешки бол, који јој издаваше патњу тешких осећаја. Краљ је уздисао а очи му блистаху у сузама. — Маргарето! — прекине краљ тешко ћутање, ухвативши је за руку. Је ли да ме не ћеш мрзити, и ваљда ме не ћеш сматрати за неко худо чудовипгге, које ти је срце тако љуто ранио. О, одговори, реци, Маргарето да ли ћеш ме у успомени благосиљати или ћеш у том тренутку милостива снрам мене бити? — Ваше Величанство ! — 0, не говори тако; немој горе да загорчаш овај час растанка нашег — прихвати краљ тужно пред тобом ево етоји само Владислав, који те . ћуои , а краљ, тај те и не познаје. Маргарета је на то само узданула. — Та ти ме не мрзиш — настави краљ — тај милостив поглед пун љубави сведочи ми то. Како сам ти тешко згрешио и ти ми опет прашташ. За то бог нека те награди. И с ирста екипе један прсген. — Узми овај прсген. Мети га норед оног, што ти га Зерињи даде. Ти си сад заручница и мог срца. Немој ми понуду одбијати, узми га као да би с тим испунила последњу жељу умирућег грешиика. Узми овај прстеп; јер он ће једини бити , који ће те на ме сећати. Сад ми дај твој у ггромену да те у потоње бар у мом срцу мојом назвати могу. Краљ је ове речи с таком ватром и болом изговорио , да га је Маргарета и нехотице поелушати морала. Она му пружи руку и претење беше већ промењеио. — Сад само још један и последњи пољуб.