Zemunski glasnik

8

Крупа и мирта. И с т о р и ј с к а приповест.

I. У Кастелу храброг Литваја ове су дворане препуњене гостима. Силна се госпоштина одасвуд искуиила на ову свечаност. А како и не би, кад Дитвај удаје јединицу своју за млађаног Андру Зериња. Све бегае весело, а сјајност и богаштину сваки кут издаваше. Пет грдних дворана, у које се све једна из друге улазило, како дивно украшене беху, а источни намештај у њима чисто је мамио госте, који на ово весеље нозвани беху. Зидови сгајаху у духу тадашњег века са разиим оружјем нагиздапи, грбови плелшћски иородица, трептећи пггитови. оклопи, шлемови и наоштрени мачеви , све то бегае по најлепгаем укусу намештено, које замењиваху слике , па какав диван утисак причињаваше све то на присустне госте! Разгранати и вешто сложени рошчићи у виду звезде просмшаху обилно сјајност своју на таласање веселих гостију; а силно цве1>е , што по дворанама изметнуто 'еше , иросинало је на све стране мирисе своје. Но од свију, дворана за играње беше најпунија. Чаровити гласи свирке заиосили су чилу омладину у дивпим играма, које је давно всћ најновија мода из реда истиснула. Једиом речи , весел.е беше живахно, задовол>ство опште. Али погле самог оног убавог јупачког младића у зеленом руву; то је сретни Анд]>а Веригви. Он никад не скину погледа свог еа играчице, која му на снажие мишице 1!рил>убљена беше, а која му је уједно и заручпица. По невеста беше бледа, сетна и замишљена. Заручник јој је леп , одважан и храбар , ири том и син најплеменитијег стегоноше у земљи. Па како је силно миловагае, 1 ;ако ли се за сретна сматрагае, кад би се само њене њежно ручице дотакиуо. Кад би јој у игри иритиштео груди на јуначка преа своја, онда би и она осетила одкуцај његовог орца, које је у љубавној стра<"ги не л1ИЈ )овало. (д дође да се прстење мења. Заручница још већма нребледи ; груди јој се бурно надимаху , а слабе јој живце нека гроза иотресе; очи јпј се сузама наводне , те једна по једна слеваше се на алем , који јој снежни врат грл.аше. Још један узлах. отрже се тако силан, каодајој је груди растворити хтео.

Али срећом, нико јој тај потрес у души оиазио не је. Заручник јој пређе ближе, па у вељој срећи пригрли је грудима и притиште јој ватрепи пол.уб на лицу - али ова као да ју је љута гу,а ујела, снажно га од себе одтури и извоје му се ил наручја. Но кад би човек свуда погледао, оиазио би сасвим на страии једног младића око 24 године од ирилике, де скргатеним рукама и у доста прос/гом оделу на један стуб наслоњен стоји. .1 ице га издаваше да у њему одеудан дух влада. Лаке борице, које му по челу испрекрштаие беху, нј>и том још озбиљност на лицу, све му то даваше старији изглед , нег што јесте. У лицује необичпо блед, 1пто му уједно издаваше очевидну борбу, којамудушу потресаше. Бледе усне често би му прелетао болни дрхат. Севајуће и живахне очи чае би мирно и дуго почивале на једном крају од дворане,а час би опет прелетале овамо и онамо но целом збојзу. Он уздапе, а неколико еузни капљица заблистају му се у оку. У тренутку у ком испит тпајагае, клоне на једну наслоњачу поред стуба. Руком иридржа изнемоглу главу, а еузе му са срца потеку. — О, сад тек осећам — гааиуташе овај — Како је силно лл'бим. Еј , мепе несретника! Ја је мо.вах за узајамну љубав, ма да еам знао да моја никад не може бити. Те еиле немам , е којим би је себи придобио . . . Шта силе? Та моја груд скрива најчистију љубав, па зар ми ова не ће и енаге подарити? Ал да, та ева снага за мепе је свезапа, ограничена. Па како ме опа еилно љубљаше 1 Све да та љубав њена не је искрена била, али оамо кад сам јој осмејак у том часу на успама опазио , неки ми се терет са срца свали. Но при свем том на лицу јој ое могао опазити израз очајања ! 0 у, та мисао , да сам јој васцео живот отровао довек ће ме мучити ! Како је заручпик њеи искреио воли. Али како ће да се унесрећи, кад јој на лицу ту нотајну тугу опази, кад осети да јој је срце тако ледено спрам њега. Ох, овему томе ја сам узрок. Јецање и еузе га оавладају. Из тог очајног сна пробуди га неки глас, који га по имену викне. Ои се тЈ>же и погледи горе — а. ЗеЈ)ињи стајагае нј)сд љим. — А шта је теби, те се тако друштва клонига? ослови га овај. Гле , како ти је лице помркпуло! Г овој)и , шта ти је? - Не је ми ништа , мало :.:и је позлило.

— Шта је то море , очи ти се црвене као да си плакао. Говори човече откуд то? Владислав не могаше тешки уздах да савлада. — Тужне успомене, мој Андро! одговори му овај. — За што им дајеш маха да те тако савлађују, за што допушташ да ти узбуђеност сваки на лицу читати може? Та гледај само како је овде све живо и весело, само си ти једини , који не ћеш да си учесник опште радоети. Зар се ти не радујеш мојој срећи? — Ох, та то је баш, Андро прихвати овај, ухвативши га поверљиво за руку — то је баш што у мени тако тужне успомене буди. — Бладиславе! .... — Кад год угледам лице твоје заручнице, увек ми неки болни осећаји груди простреле, па и опет би је довека гледао. Ја сам имао једног анђела, који меје лл био, коме самсејатако исто искреном љубављу одзивао. Тај анђелак тако личи на твоју невесту. Судба нас једно од друго отргла и ја је вигае никада мојом назвати не могу. Од то доба никад мира немам. Ја сам готово ову земљу у накрст нрешао, те тако се и с твојом упознам. За цело да ми се не си данас надао и ја ти сад морам као неко чудо изгледати. — Оканмо се тога, Владиславе. Ајдмо сад па буди ми и ти весео. — Та ја сам овде сасвим непознат и отран. Андра и не слушајући узме га за руку и силом га одвуче. Невеста бегае у крајњој дворани сама. Овај је потЈтажи и иЈ >едстави јој Владислава као свог најбољег иријатеља. Сад да је когод могао видети лице тужне невесте! . . . Анд})а их остави саме. Бледи образи леие заручнице на мах се зажаре, сва изнеможе и клоне на наслоњачу. Поглед јој се еусретне са његовим . . . аличколики ирекор би изражен у том једном ногледу, па колики бол. Младић обори главу. Као укочен стајао је пред њом; пи очију не смеде подићи да је погледи. — Владиславе!— почне невеста пребацујући , е којим је гласом и дубоки бол изражен био. — За што си дошао; за што ми излазиш нјјсд очи, да ми само бол увеличаваш. који ће ме оа света упиштати? — Јога једном сам те желео видети —• одгбцоријој младпК тронуто, — јога једном и пос. е :,њи иут. Све успомене. које те на ме ссћају