Žena i čovek : pripovetke

22 СИБЕ МИЛИЧИЋ

— Како» Куда» — запрепасти се Марта.

— У варош на копну! Дао Бог да се више не врати!

Тако се радоваше Марија, тако клицаше сва узнемирена. Оно непрекидно ишчекивање, она непрекидна пажња и стрепња од куцања алком; па онда онај страх од Драгутинове намере, онај ужас немогућности признања и.... још нешто... (али она то није хтела ни себи да призна) преста све, одједном, и њено мало, пригушено срце затрепери живље.

Марта јој оте писмо из руку и поче и сама да чита. На почетку се и она сама развеселила, али, кад продужи читање од овог места на коме се Марија била задржала, нађе неколике страшне речи које је одмах сломише.

„Кад се кроз неколико дана вратим, посетићу вас због једне врло важне ствари по вас и по мене“,

(О, то је било тако јасно, тако очигледно, да више није било никакве сумње. Та важна ствар „за њега и за Марију“ није могла бити ништа друго до прошење!

И срушише се у прах обе ове добре, тихе, сироте девојке; зашумело им је у ушима, заиграло у срцима, као да је кроз њихове крвне судове јурнуо поток усијане лаве. Па, као и увек у сличним приликама, падоше оне, затим, једна другој, самилосно, у наручја.

После овога оне пробдише целу ноћ.

Марија је добила још већу ватру, говорила је "сву ноћ нешто несувисло; бунцала је. У ватри је затим почела да уображава да се Драгутин већ враћа; да је већ на вратима.... Куц! Куц!.. Чула је јасно (најјасније!) куцање алком на вратима. (0, то куцање остаће јој у ушима, у мозгу, у целокупном телу, за увек, ма шта се догодило између њеи Драгутина.)

— Ено га! То је он! Носи заручни прстен!

— Не отварај! — викаше она, а Марта, сва