Žena i čovek : pripovetke

94 СиБЕ МИЛИЧИЋ

права светитељка: са светлом траком око главе... Загледах се боље... а то: чудо!!! Та светитељка си била ти; она имађаше потпуно твој лик, Марто...

— Не бој се! Изићићеш! — рекла ми је она. Затим ми је пружила руку... и ја се одједном нађох у некој варошици, у некој соби... Погледах добро... била сам у нашој кући... у оној соби из које си ме синоћ изнела... Изненада, затим, нађох се на једној улици. Изгледаше ми наша, и опет не. Једну бих кућу знала чија је.:. али, две-три друге, никако... Тако исто беше и са људима. Неке сам познала, а неке никако. Али они беху сви некако мали, некако ситни, неугледни...

— Куд идеш» — запита ме један најгаднији.

— На савет Мајци Божјој од „Доброг Савета“! — одговорих му поносно.

— На савет Мајци Божјој од „Доброг Савета“ —- понови он и насмеја се пакосно, завидљиво, па, одједном, неста, ишчезну.

Ја наставих пут кроз уске, криве, чудне неке улице, тренутно наше, тренутно неке непознате вароши. Тако изађох на пољану. Пред собом видех само пут, као и за мном. Вароши више није било. Онда седох на један камен и, сагнувши се, ухватих за узице својих ципела, па почех да их дрешим... Хтела сам да најпокорније, најскрушеније, идем на савет Матери Божјој: босонога! Ципеле су биле за трен одрешене и скинуте. Онда се дигох и, полако, покушах, да ли ћу моћи корачати босонога по оштрим каменицама на пугу, али, одмах, на моје огромно запрепашћење, осетих да ме страшно боду каменице по табанима. Ипак се нисам дала заплашити. Наставила сам неустрашиво свој пут, па макар искрвавила, па макар изгубила све ноге!

Ишла сам тако, ишла... али сам, упркос мојој најтврђој одлуци, ипак, наједном, морала стати. Увидела сам: ако наставим свој пут, босонога, да; сигурно, нећу моћи стићи тамо где сам била намерна. Ноге су ме болеле, болеле! И, онда, кришом... (да ме Мати Божја не би видела!) полако, полако, на-

Зи!

„иди - =.

За

ЕЦ