Žena

594 ЖЕ НА

шити. А није ни истина што ти том детету причаш. Зар твој отац није био честит п ваљан човек2 Зар толики други људи нису ваљани и честити2 Ако ти је један скривио, не смеш кривити цео мушки род. Можеш причати детету, да има и рђавих људи, али немаш права износити, да су сви људи једнако рђави.

Наје помогло. И што год је Даница бпвала одраслија, госпођа Тина ју је настављала, како треба да се понаша у појединостима, нарочито према господичићима. Јер господичић требао је да буде предмет највећег гнушања.

Даница је избегавала мушка друштва, али када није могла да се извуче из разговора с какввм „господачићем“ имала је свој одређени калуп. Ма шта да ју је господичић запитао, она би га превриво погледала и рекла: — Зашто ме то питатер Шта Вас се тиче јесам ли здравар Због чега хоћете да се ми разговарамо 2 и томе слично. Господичићи збунили су се кад пх.је она тако предусретала и нису умели да продуже разговор.

Играла није никада, осим кад се ухвати девојачко коло. А чим почну мушкарци да се хватају уз њу, она пзлави. Ако је ко позове да игра, каже му: — Не знам зашто да ме ви хватате око паса2 Мати ју је учила да буде груба, управо сурова према господичићима. Учила је учитељску школу, да буде самостална, ду сама заслужује хлеб свој, те да не мора каквом говподичићу утрчати у наручја и постати му слушкиња.

вакво васпитање кварила је донекле Данпчина баба, па књиге, па свет, али је мајчино васпштање у главноме ипак победило. Када је Даница свршила учитељску школу, заиста је држала да господичићи нису славни, да је добро бити подаље од њих и да се она неће удавати. Ако би јој икада какав господичић почео говорити о љубави, хтела је по материном савету, да му се грохотом насмеје у лице. А ако би се икада неко осмелио да падне пред њом на колена, па не буде имала смелости да га одгурне ногом, она ће далеко побећи, било кров врата или кров прозор.