Žena

198 ВЕНА

ном, јер она није рачунала на то, да је њена љубав томе детету зајемчена док она живи, а престаје чим ње нестане, што свакако може да створи нове околности, које могу детету грдно да шкоде. Да је тако рачунала, зацело би се клонила и сенке своје, када би знала, да би јој она могла нанети зла, од којега би њено дете највећма страдало.

Друге године наставио је Брата школу с истим успехом Ишло је све лепо и глатко и на моје потпуно задовољство, али и моја потајна слутња као да је била на прагу свога остварења. При крају те године његовога школовања, разболи му се и опет мати.

— Господине, жена ми се зло разболела и

тешко ће бити што од ње... Молим лепо, да не шаљем Миливоја у школу... — молио је Дане Пајић. — Од чега болује2 — упитах га.

— Њена стара болест...

Разумео сам шта је.

Када је то изговорио, оборио је главу и тужно је махао њоме, а израз лица његовог изгледао је неодређен, као у човека, који не зна шта да мисли.

Одобрио сам му што је желео. Хтео сам да га тешим, али ми се некако није дало. У стиску моје руке осетио је ваљда, да га искрено жалим, па му је ваљда и то чинило утеху.

Он је рекао, да пати од њене старе болести. Остало ми је да размишљам, како ли се то слаже с оним, што је она рекла, да не сме родити, јер јој муж не би онда волео њено дете.

Једнога дана видео сам како је Дане Пајић ухватио малога Брату за руку и водио га од радње до радње, нудећи га, да га приме, било под своје, било за шегрта; но како је где ушао, тако је и изашао, јер дете је било и слабо и нејако још. Десила се једна страшна промена. Дете је остало без матере, а он без жене. Он не имађаше у себи самом поверења, да ће бити кадар, да се за то дете и даље брине. Бојао се, да ће то дете, остављено само себи пропасти, јер му своје присуство није