Žena

ВЕНА 199

могао посветити до мркле ноћи. Мали Брата постао је као оно она сувишна ствар. Ваљало га је коме предати, да се за њега брине, ма под каквим условима:

Дане Пајић нашао се у великој бризи. Обратио се многима за савет, шта да чини.

— У какве си се узде упрегао, у таквим се извлачи — говорили су му једни.

Кад матери његовој није било до њега, што да је теби, јер да јој је било до њега, не би чинила оно, што је са собом учинила — рекли су му други.

— Оставила је своје копиле, да се натежеш с њиме, а с тобом није хтела да има од срца порода — пребацивали су му неки. (

После овога, њему као да је пукло све пред очима. Он се променио према томе детету. Сматрао је себе наједанпут неодговорним за последице тога детета. Савест му је наједанпут постала чиста и мирна. Дете је предао судбини, па како му Бог да.

Мали је наставио и трећу годину школе, али не, с онаквим успехом, као до пре. Неуредност на њему као да је најјаче избијала свој знак, повлачећи за собом и друге мане и недостатке.

Позвао сам Дана Пајића, да га упозорим на промену његовог детета, знајући га, каквом се љубављу бринуо за њега испочетка. Када сам га угледао пред собом, био је то други човек. Саопштио сам му, што сам имао. Он је слегао раменима као човек, којега се то мало тиче. Отуда сам добио оно мишљење о њему, да је пренебрегао дете, а то је и доказао касније, када ми је рекао:

— Нудио сам га, да га прими ко, па неће нико... Покушао сам да се оженим, па не иде... Не остаје ми друго него да покушам, да га опет коме понудим, јер видим, да овако не може бити... Овако сам и сам везан и нигде нисам пристао.,. Ја сам и овако доста учинио за то дете и не би требало да се од мене више тражи.