Žena

РЕНА 409

За часак јелена је ћутала...., из гроба као да се подизаше саломљени дух..., сузе усахнуше.... она се окрену Ани споро и уморно.... у очима јој блисташе сета и нека тужна озбиљност, па ипак се не могаше уздржати.... Сузе јој грунуше опет... силније јаче јецала је..... гушила се њена ћутљивост под тешким чекићем искрености...... Она је хтела да прећути, али није могла....

„Несрећна Лело..., значење брака затворило је врата твојој срећи.., коју си тако хладно угушивала појимајући сву домашност једнога слома, у коме је лежала част и понос твога мужа...... тко зна можда и достојанство државе....... %

јелена је Ћћутећи климала главом и онда тихо, са пуно резигнације отварала своју нутрину.....

„Ево како је било....“ отпоче пригушено и мирно Јелена, — „Ништа ти нећу сакрити, све ваља да ти кажем.“

Ана је осећала, колико је много жртвовано у последњим њеним речима и хтеде да је прекине, но она одмахну руком.... загрли Ану и настави: — моја несрећа не лежи у томе што сам постала жена, 0 колико је њих пре мене постало женама, па су ипак „релативно срећне“ — можда с тим и задовољне. И шта тражимо ми у браку, ако не ону срећу која лежи у суштини нашега материнства и топле љубави за оне које волемо, зар не, Ано.... Зар треба шта више од тога... па ипак ја сам изгубила и

једно и друго... ја сам лудо, можда сумануто волела. Моја сре-

Ћа у тој љубави граничила је са срећом лудака, коме се ум враћа... но ја нисам била те лудакове среће: Моја душа почивала је у лепоти његове силне и вреле песничке душе...; нагон, тко зна, ја то не разумем, можда жудња за његовим телом дрхтала је у мени силно..., ја сам сневала о браку као о новим богатсвима што ћу их стећи ..., ја сам веровала у себе... колебала сам се онда кад ми мисли скрену на брутално насиље у браку... но па ипак силно сам веровала у вечно топло брачно прољеће...