Žena

410 ВЕРА

И ти знаш..., он је свршио школу, брзо је аванзовао, стицај, шта ли је било тек убрзо постаде

судија.... Моји су чекали... ја сам била још млада и онда кад је он постао заменик државног тужи“ оца, ја сам све више слушала о његовом ауторитету и то ме је све више узбуђивало.... Онда. ти знаш, једнога дана испросио ме је..., затим је наваљивао да се ускори свадба... затим његов премештај, онда венчање, све убрзо..., спонтано.... без везе и без разлога за мене.... добио је мираз, родитељи кажу велики, ја се не распитивах,... Отишли смо на југ, с нашег мора на друго, он говораше како ћемо угодно провести септебар на мору...... о Ано драга, да знаш како бејаху страшни ти часови провода на мору...

Окружен стално високим државним личностима заборављао је на моју младост, време је протицало у бризи и стању политичком у нашим провинцијама.., непрестано узбуђење, неки телеграми..., стално писање неких поверљивих писама... непрестано сама, сама са тешким мислима... Вече кад падне, брзо смо у постељи,..., он чита..., питам га зашто.., он ћути, ја зароним главу у јастуке заплачем, јецам..., и тако су пролазиле све тешке непроспаване ноћи... тако је почела да се руши кула светиља моје среће... о да знаш Ано, како се тада руши са страшним треском све.., идеали посрћу као пијани, љубав тоне у амбизе тога живота... сузе замењују смех..., срећу гура коб амбиција... и ти осећаш сву ледену хладноћу његова присуства... видиш како у срећи величине пада твој жртвеник у прах... видиш и немоћна си да задржиш пад....

Као да се самрт наслања на твоје ужарене образе... на усијано чело...., као да хук бруталнога насиља осећаш на своме телу у тренутку кад вапијеш не Богу него њему да ти пружи мало живота...., а он ћути, па или те погледа чудном хладноћом или ти тихо шапне „до вече“ — како нас мало људи разумеју, како мало морала има у њиховој трулој души... како нас унижавају онда кад ми лебдимо над њима... Ето то су ти дани моје прве среће...