Žena

ЖЕНА 461

.

после подне до вазнесенске цркве, одакле је се спровод имао кренути. У толико ме је више привлачило да тога дана отидем тамо, што сам био извештен, да ће у исто време бити отпраћени до „вечне куће“ још два официра, још две жртве рата, два хероја — активни капетан Протић и резервни поручник (судија) Пачић.

У зарећено време, после ручка, кренусмо се нас десетина у групи, улицом краља Милана и Милошевом, до вазнесенске цркве. Од „Хотел Лондона“ до цркве препуно је света. У порту црквену смо једва ушли, тако је било пуно. А у цркву, где је опело вршено, нисмо могли ни помислити да уђемо. Чули смо само да свештеник нешто говори унутра, и видели смо да жене, које су стојале на вратима од цркве, плачу.

— Хајдемо мало даље од врата, тамо до ограде! — рекох ја мојим друговима. И тако се повратисмо натраг до саме капије, кроз коју су морали пронети ковчег са покојником у споредну улицу, где су стојала кола и почасна стража.

„Одавде смо могли лепо гледати на сокак, где је такође било пуно света. Није потрајало ни пола часа, кад ево ти троја мртвачка кола и читава чета војника другога позива са целом ратном опремом Дакле истина је, биће три пратње.

После неког времена војници се постројише око сваких кола. Командир њихов, један резервни поручник командова: Мирно! Труба засвира жалостан марш.... и свет поче куљати напоље из цркве. Опело је свршено. Шест официра изнесоше прво сандук Љутимира Ђорђевића. За њим иде погружена и слаба мајка његова. Кад су били поред мене погледах је! Бледа! Смежураног лица и упалих очију. Усахнуо живот. Корача полако за сандуком, као какав кип. И док цела околина плакаше, ви. дећи тужан призор, дотле она ни сузе да пусти. Цела њена појава потсећа човека на духове из прастарих времена. И док сам ја упијајући се у душу ове мученице, трудио се да психолошки 06јасним себи њено стање, дотле су била сва три