Žena

8 ИЕ ВЕНА

сандука изнешена и метнута у кола. Видео сам је само, како је стала позади иза кола. Наслонила се руком на њих, и гледајући у сандук где јој лежаше њен син, њена нада, изгледаше да не види онај свет око себе. Само је кад-кад руком махнула преко чела, загледала се још дубље у сандук и тако остала стојећи... |

Наједаред се све утиша. На једну узвишицу пред црквом попе се осредњи човек у цивилу. Рекоше ми, да је то био неки професор. Он је се

хтео са покојником опростити. Све нас подиђоше жмарци, кад он свој опроштај отпоче овим речима:

— Тужна мајко! Ти не плачеш, али се на твоме лицу види колико патиш. Не плачеш, али ми твоји синови, цео српски народ плачемо за оним што изгубисмо. Ти си достојна мајка Обилића, јер си нам родила и отхранила јунака, косовског осветника, који је српску славу пронео широм света и који није презао свој живот положити за домовину и милојурпство. Он је пао славно, као што само јунаку личи, за слободу српскога робља, али његово остаће вечно и блистаће у Српству, докле траћ сунца и месеца. А теби, српска мајко, теби се ево ми, твоји синови, над мртвим телом нашега друга и твога сина заклињемо: да ћемо следити стотама његовим докле год српски аманета не буде тпоттуно џ дело триведен.

„Путуј мирно, српски сине Љутимире! Ти си твој дуг отаџбини сјајно одужио. Благо мајци која те родила! И нека ти је лака српска земља, коју си толико љубио, и за коју си свој млађан живот положио.“

„Путуј мирно српски Обилићу! А на путу ће те пратити два верна твоја друга: Ево теби Топлице Милана! Ево теби Косанчић Ивана! Ви сте Српству образ осветлали.“

„Прими последњи поздрав од твоје тужне мајке, којој си ти био сва нада и сва потпора у њеној старости! Прими последњи поздрав од твојих верних другова и целога српскога народа! Поздравља те и сестра Рускиња, која ти је са сестринском