Žena

МЕ А 418

својим убјеђењима — по смрти своје мајке, она се поново у Венецији одрече своје вјере. За тијем је стриц одведе у Русију. И ствари биваху опасније, теже, јер се приближаваше тренутак, када ће се све по губернији — и по другим мјестима знати, и ако она није о томе никога извјестила, с тога што јој њена католичка савјест не дозвољаваше да прими причешће из руку православнога свјештеника. И о Ускрсу се она уздржа. Кад јој једном жалосно стриц рече, да оп вшше воли, да је зна као католикињу, него тпако итдиферентњну трема вјерским дужностима -— она паде на кољена и све му, до словца, исприча. Породица му се потруди, да је без строгих мјера побиједи, ограничавајући се само на молбе и строго чување њене тајне. Кад јој се сестра удаје за једног Талијанца и морала ићи у Венецију, онда и Наталија напусти своју отаџбину, гдје се не могаше Богу молити по својој вољи и оде са њом. Прије поласка један млади господин, пријатељ из дјетињства, сјећајући се вјерно Наталије и њених плавих и бистрих очију, дође код њих и затражи је. Тешкоће се јавише; она се ни мало не потруди да их савлада, износећи врло мрачно удадбу, коју јој Свевишњи спрема.

У Венецији, граду од чамаца, серенада и пажева, њен је живот био сама побожност и доброчинство. Један стари војвода, који је виђаше по баловима, називаше је малим небесним бјегунцем. Њен биограф прича, да је много цјенила часове проведене „у црквеној тишини, излажући, тако рећи, своју душу погледу божјем“ и било би теретно, вели, набрајати добра, која је учинила посјећујући бољеснике, бринути се око дјеце и ширећи колико је год могла круг свог понизног рада. Сестри је својој писала: „Увјеравам те, да ми се побожни живот чини као рај на земљи; ја не могу довољно да захвалим Богу што ми је дао могућности, да га могу разумјети“. Видите ли, њена је одлука већ остварена, али она има још да се бори — с другима, јер њен брат, њене сестре подизаће