Žena

ЋЕ НА 585 а Зен: р “~

Прелаз српске војске преко Албаније.

У овај мах доштампава се књига Јаше Томића под насловом: Рат у Албанији им око Скадра-) Угледа ради ставио нам је писац на расположење један одељак из те књиге, и ми га доносимо:

Шта прича сељак Воја Глишовић

Воја Глишовић из Ложара, био је код брдских топова, с муницијом. Био је већином позади. Каже: Морали смо позади; није било добро, да муниција иде напред. Иначе прича ово:

Пут је био велики; време — мани га. Ми смо баш научили на свако време, ал оно је била несрећа. Ујутру смо подранили већ у 4,5 сати а тек увече у 10 и 1 сати стали. И никад да стигнемо у предњи логор на преноћиште.

Муницију су натоварили на сваког коња подједнако, мера му је једна, као код човека. Сваки коњ требаше да носи 120 до 130 килограма. Ал шта ћемо кад нису ни сви коњи једнаки. Сваки час смо растоваривали и претоваривали муницију, било да који коњ падне, било да већ плази језик. Мука је била то и дангуба. Било је места где се никако није могло јашити. Тек видим, отисне се коњ у

провалију и све што је на њему раздроби се. Много нам је пропало људи, коња и муниције. Што дохвати и понесе вода и што нагне у стрмоглав, било је тешко спасавати. Онаквог пута, са онолико воде и стрмени, нема колико бог суди. И сам се арнаутпоп у Гијанама, (католик) чудио кад је видио да смо дошли донде. Каже, слушао је да ћемо доћи, али није никако веровао. Ни Арнаути нису веровали, да ћемо моћи онуд изнети главе. па још топове и муницију.

А било је кад год тако тешко, да то нико не уме описати. Напослетку, погинути није велика ствар, ал' оно је било ни живети ни погинути. Липсавало се, и никако да се липше Понеки дан од

кише и умора не бих био у стању јести и да је

#) Види оглас у овом броју „Жене“.