Žena

554 ЖЕНА

Ако ви ни у Народној Скупштини не будете говорили више, но сад овде, — стенографи ће вам, зпајте, подићи горостасан споменпк. (Излави.)

ПРИЗОР ДРУГИ.

Гајић: сам и као утучен. — О!.. (Показујући руком на врата, кров која је Наталија пзашла, са једним покретом бола.) А! (Са једном тврдом одлуком упутп се вратима.) О! (Заустави се и враћа се оборене главе.) А! (Тресући главом, грозничаво хода горе-доле.) 0!0!0!01!0! (Сетившп се одједном нечега, зауставља се.) А! (Равмишљајући.) О! (Решен и одлучан прилави и сада крај једног стола.) А! А! А! А! А! (Пише и зауставља се с времена на време, да би прочитао оно, што је написао, пуштајући „О!“ и „А!“ равним тоновима. Диже се и прочитава своје писмо, којим пагледа, као да је незадовољан.) 0! (Бацајући га са срџбом на сто.) А!... (Претећи песницом вратима.) О! (Са уздахом. Ах!... (Бацајућп се на једну фотељу п плачући.) О!0!0!О!АТА!А! А: (Одагнавши нагло тугу и спремајући се да пође.) О! (Спавивша врата, која, се отварају.) А! (Наталија, која улави, вагледа као да је вачуђена његовим присуством.)

ПРИЗОР ТРЕЋИ.

Гајић и Наталија

Гајић: после кратке почивке. — Да, госпођо... да, то сам опет ја!

Наталија: — 0!

_ Гајић: — Умирпте се, впдите да сам спреман

да вас оставим.

Наталија: — А!

Тајић;: — Али не пре но што вам будем казао све оно, што ми је на срцу.

Наталија: — 0!

Гајић: — 'То неће бити дуго.

Наталија: — А!

Гајић: — Кад ја бејах још сасвим мали....,

Наталија: — 0!

Гајић: живо. — Брво сам пораст.

Наталија: — А7! |

Гајић: — Када сам бпо сасвим мали, био сам