Žena

28 о БРА

нагло живи. Мора се пре времена истрошити. Но ко се истроши у правом и стварном раду, није жалбе, јер је своје учинио за своју околину и за будуће покољење. Али ако се истрошио у силним ситницама, у привидности, спољашности и умешности тај онда не зна, зашто је живео. Тај је себе и друге око себе варао.

Привидно образован човек мора да даје много на спољашност, не би ли у очима других одскочио. У сретању је необично учтив, у разговору другом подваљује, не би ли и њему ласкали, у ходу је укочен, у своје знање је уображен, у своје васпитање — управо умешност — је усхићен, а у раду — није никакав.

То вам је она врста људи, што мисли, да је посластица најбоља храна, да је скупо пиће најврсније пнће, да под гуњцем нема правих људи и да је сврха људском животу, да се наужива.

А прави човек, макар био само солидно образован, не може давати ништа на љуску и на умешност. И најгори човек може бити углађен и умешан, може бити углађенији и умешнији од права човека, но те су му особине само штит, да заклони своје зло. Штит му није непрозрачан и непробојан, и добро око прозреће зло, које се под штитом крије. Само за безазлен свет оваки може постати и опасан.

Прави човек гледа свет слободним оком, а не кроз копрену. У сретању је учтив, а не пузавац. У разговору је пријатан, а не ласкавац. У ходу је прав, а не пренемагало. У свом знању је скроман, а не разметало. Па као што у раду не вреди пузавац и ласкавац, пренемагало и разметало, тако опет учтив и пријатан, прав и скроман човек може да вреди у сваком раду.

Данашње доба тражи људе од рада. А ми спремамо млитавце. С њима нећемо пропевати. Ко хоће рада, наћи ће га. Само га упутимо како ваља у рад. Круг рада људског проширује се и ко не уме данас да нађе рада, време ће га прегазити, друштво ће га изузети, те неће ваљати ни себи ни својима.