Žena

168. | ЖЕНА

ни помоћи ни шкодити не могу, и да их је лична несрећа срушила и од њих мумије начинила — не хтедоше им дати на миру ни да умру.

Домар, кога је комесар био позвао, да га одведе у собу бр. 15. гледао их је питајући, хтеде им разјаснити, да је једна од њих на умору, али. озбиљан поглед комесарев, акта његовог пратиоца и званична униформа, зададоше му ипак респекта. Слегнувши раменима, узе капу и пође напред. Ови му сљедоваху. Код собе се зауставише, премишљавајући, да ли да закуцају на врата, и да ли човек треба и у овакој прилици да'се покаже васпитан и учтивр Закуцаше. Не добише одговора. „Сигурно су нас виделе са прозора, или им је ко доказао, те сад у брзини склањају сумњиве предмете“ — гунђао је паметни комесар.

„Отварајте! У име закона!“ викну оштро, а кад им се ни на овај позив нико не одазва, јурнуше у собу, као дивљаци на свој пљен.

Али их проби ледени зној, када су угледали страшни призор. Олга лежаше на постељи као восак жута, упалих образа, полуотворених очију, са изразом страшне самртне борбе. Старца крај постеље срушена, онесвесла, крваве главе, како се у паду ударила о угао постеље. |

Тежак, загушљив ваздух ширио се по соби, ваздух болеснички, који се измешао са мирисом јасмина, који је крај постеље Олгине, у чаши умирао исто као и Олга у постељи, а кога је Олга од свега цвећа највише волела, и крај постеље вазда држала. Самртна боја Одгина лица подударала се са бојом јасмина, који је исто венуо и увехнуо баш кад је и Олга издахнула. Већ неколико дана не беше никога да му воду у чаши промене, јер се Олга са душом борила. А коме и да мирише» у

Старица је лежала још увек онесвесла, тек кад се странци прибраше, после узвика изненађења —- клекоше крај постеље, прекрстивши се побожно и читаху молитву, учинивши последњу хришпанску дужност са-