Zenit

Umetnici, koji su se nazvali »Bubnovljev balct« priređuju borbene izložbe »Magareći rep«, »Nišan« »0.10«, »Tranrwaj V« i dr. izvrgavajuéi se time progonima koliko ideoloskim toliko i administrativnim. Na tim izložbama nalazimo eiste kubističke radove (Udaljcova, Popova i dr.) kubo-futuristicke t. j. knbizam + urbanis.tieki sižej (Lontulov, Jakulov i dr.) koji svuda provode dekorativen princip i пар окон alogične radove. Poslednje se može objasniti na siede« na ein : umetnik hteo je da pokaže razliku logike razuraa i logike slikarstva, dajuci na kubistickoj podlozi slikarskn celinu sastavljenu od alogizama (Malevič, Morgunov i dr.) Analitiöki period doveo je umetnike do uništenja predodžbenog slikarstva. Larionov stvara teoriju »lučizraa« t. j. ne prikazivanja stvari nego zraka koje iz njih izlaze. Kandinski doiazi do »muzičkog slikanja« bezgranieno subjektivnoemocionalnog. Malevie predocuje »suprematizam«. Počinje rat, veze izraeđu Rusije i Zapada prekidaju se sve do naših dana. Daluja evolucija ruske umetnosti ide prema vani izolovanim putevima. Pogledajmo tlo na коше se razvijalo rusko slikarstvo u poslednjih deset godina. üve suprotne sile karakterisu savremenu Rusiju i izbijaju u njezinoj umetnosti : zemljano, puno boje i jos sredovekovno potpuno selo i grad koji jos nije ojaeao. No blagodareći tendeneiji za ideologijom amerikanizaeije grad se proširuje n ogromuim dimenzijama te konceutrise paznju ne na boju nego na material. Suatina sela, prepuno boje, polagani ritmi života koji svraćaju na razmatranje, rađaju slikarstvo eiste boje i apstraktnih forma. Te su se erte konaeno iskristalizovale u eisto ruskoj slikarskoj ekoli »suprematizma« о kojoj će još biti govora. üpliv grada bio je razume se posve drugaeiji, približavajući ruske umetnike zapadno-evropskima naročito Parizu, koji u tome periodu završava kubizam i traže ujegovo logičko realizovanje. I u Rusiji prelaze od slikarstva na plohama ka slikarstva u prostoru, t. j. slikarskom reljefu i kontra-reljefu. No u Rusiji brzo prelazi pozornost sa silkarskih osebina materijala na njegova organicka svojstva. Такс na pr. nastaju dve forme koje se mednsobno seku: železna i drvena, t. j. umetnik poznavajući svojstva materijala, prerezao je železom drvo ali ne obrnuto. Začetnik toga pokreta i njegov najugledni predstavnik jest Ta 1 1 in. U 1914. godini on i pravi reljefe koji su isprva jos kubisticki ali su već sastavljeni iz gipsa, stakla, železa i drveta. Nadalje on sasvim kida sa svime sto je imalo blizu plosnatoj slici. 1916. god. on stvara »uglati kontrareljef«. Te su stvari na zapadu pogrešno nazivali »masinska umetnost«,radi površne sličnosti a zaboravljajući pri tome da se tu ne radi о tehničkom nego о plastickom rešavanju problema. Zasluga je Tatlinova i njegovih drugova da su oni priucili umetnika na rad u realnome prostoru i to sa modernim materialom. Tako su oui došli do konstruktivne umetnosti. Ali ta »gradska« grupa došla je do neke vrsti fetizizma materijala, zaboravljajući potrebu stvaranja novoga tipa. To je ponekad podsećalo na gradnju železno betonske stanice po gotskome planu. Nnžna napomena dosla je od »suprematizma«. Suprematizam išao je putem očisćenja slikarstva od sviju naslaga na njegovu sustinu t. j. za ciljem neposrednog delovanja boje i forme na oko. 1913. g. umetnik M a lev i č naslikao je na belom polju erni kvadrat, želeći time istaknuti prednost eiste nepomesane boje i proste geometričke forme kao nekih reči siikarskog jezika koje svi podjednako razumiju. Na suprematskim platnima gde je boja bila dovedena do maksimalne intenzivnosti ispoljava se punobojnost ruskoga sela. Potrebno je istaći da je sada i samo selo prepoznalo sebe u suprematizmu, Tako je omot albuma »Slet seljačke nevolje« iz 1918. g. što ga je po žel ji samih delegata izradio Malevie, viseo u mno-

gim seljaekim izbama severnih gubernija zajedno s ikonom; »lubkoin«. Dekorativna svojstva suprematickog slikarstva stvo rila su svoj stil koji je nasao izraza u vezivu, u prikovanom nresu i čak u slikanju knea. Ali suprema* tizam nije se time zadovoljio i nije bteo da ostane dekorativan stil tc je posao dal je putem uništavanja slikarstva. On je takoreci росе о poprimati bezbojnost grada rnesto punobojnoga sela. To se ispoljava u poelednjim delima suprematista te 1918. g. izlaze Malevič »belo na belom«. On ostavlja stranu boje te prelazeći bezbojnosti konceutrise paznju na spajanje plosnih geometričkik planova. V tome je njegov doprinos n sveopsti konstruktivni siucr koji je proizasao iz dviju osnovnih grupa obeleženih Tatlinom i Malevicem. LTporedo sa spomenutim dogodajima javljaju se »bezpredmetniki«. Oui su težili ka čisto subjektivnoni izražaju svojih emocija, posredstvom kombinacija boja. Njihove slikc u porcđenju sa suprematistima podsećale su na gomilu krhotina postavljenu uporedo sa pravilnim kristalima. Tipičan predstavnik te grupe bio je К andins к i, koji je uneo slikarsku formulu aavremene nemačke metafizike i radi toga ostao je u Rusiji eisto cpizodnom pojavom. No potrebnost poretka, koja je izbijala kao osnova cele umetnosti i toliko se oseéala među mladim ruskim umetnicima, sklonila je druge bezpredmetnike Rozanovu u njenim predsmrtnim radovima, Rodcenka i dr. da odu od subjektivizacije i da pođu trećim putem u onaj isti Rim t. j. konstruktivnoj umetnosti. A pogledajmo sada kako je bio sazdan taj Rim. Njegov je temclj ruska Revolucija. Ona je zapoèela kao ogromni eîementarni pokret seljastva, ali se raz rasla u žeđ za organizacijom i podizanjem. S druge strane mladi umetnici koji su bili osudeni do 1917. g. ua ulogu uske sekte zadobiše prvi put priliku da pretvore laboratorij u fabriku, tc je njihova osnovna tendencijii postala raširenje baze i ulažanje umetnosti u život. Život je postavio pitanje koje je tražilo bezodvlačni odgovor: Kakva ima da bude uloga umetnosti u novom društvu u kojem stvaranje posta je opšte vlasništvo? Kao prvi odgovor cula se lozinka »proizvodna umetnost«, t. j. prenos umetnikovog rada iz ateljea u fabrike i u poduzeéa. Umetnik nije vise trebao da ukrašava učinjene predmete nego sudelovati u njihovom stvaranju. Tim načinom otpala je predasnja podela na »cistu« i »primenjenu« umetnost. Nažalost rasklimana ruska industrija i nedostatak materijala nisu mogli pogodovati uspesnom provedeuju te kampanje. Nemoguénost bezodvlacnog ostvarenja i potreba jasnijeg opredelenja svoje uloge nagnala je umetnike da se zamisle nad cestim mesanjem pojmova »svrsishodnosti« i »utilitarnosti« pravljenih predmeta. Pristaše neposredne utilitarnosti dosli su do potpunog odricanja umetnosti i posvetili su svoje sile cistoj tehnici u nastojanju da postanu pronalazači {izumitelji). Drugi su izlučili pojam »svrsishodnosti« t. j. potrebu stvaranja novih forma van pitanja po njihovom neposrednom primenjivanju. Oni su držali, da je nova forma osnovana na svrsishodnosti materijala i ekonomije kao neka poluga koja pokreće život. Ta nova forma razvija veé druge cisto utilitarne vrednosti no time sto se s njima obogaéuje ona se sama menja i raste. Tako je pre umetnik odeljen od sveta zanimao se kompozicijom t. j. kombinacijom raznih danih predmeta. Sada on konstruiše t. j. gradi jedno telo. Kompozicija je buket razlicnog cveéa - a konstruкcija je britva »gillete«. Pod lozinkom konstruktivizma našli su se na okupu doista svi napredni ruski majstori bez obzira na razliku prevaljenih pnteva i mimoilaženja u pogledima na svet: Lisicki. Rodčenko, Gabo, Šternberg i dr. Pogledajmo sada kako se slîkarsko iskustvo poslednjih deset godina istaklo u životn preko pozorišta, javnih svecanosti, ukrasivanja gradova itd. Za novo