Ženski pokret
док су се мужеви и очеви тукли и клали на бојишту, оне су морале преузети многе њихове дужности, за које се дотле нису морале, па чак ни смеле бринути. Најпре их видимо да за домаће потребе излазе ван својих зидина, па их видимо као милосрдне сестре по болницама, док се једног дана не појавише и по зборовима. Основаше свој клуб. То излажење у јавни живот пружило се дотле, да читамо за турску жену министра просвете, Hamid Salib, у Цариграду 1919 г., и за вршење војне дужности, као некад. (Друго је питање је ли ово друго било паметно и праведно за жену мајку.) Кемалистички покрет је, видимо, нарочито помогао жени. „Једна од главних моралних и материалних потпора Кемал-паше“ јесте чувена списатељка романа из савременог живота Хабибе-Ебиб-ханума, његова данашња жена. Кад је због њеног великог феминистичког рада Старотурци протераше из. Цариграда, побеже она Кемал-паши у Ангору, где постиже висок положај у министарству народног просвећивања. Слажући се са погледима Кемал-паше о томе (њих ћу ниже изнети) она је јавно и одлучно устала против нездравог па и нелепог одевања турских жена, и успела је да готово све млађе жене иду откривене и европски одевене. Тражи такође већу слободу кретања и уништење харема. Основала је неколико течајева за неписмене, где се неколико стотина њих научило читању, писању и рачунању као и познавању и лечењу лакших, обичнијих болести. Кемал-паша све то усрдно помаже. Ово су његови погледи на жену које је изрекао у више прилика. Он верује да ћe право ослобођење Туске доћи од турских школа и жена, те да жене треба и интелектуално подићи. Вели да је Туркиња и могла бити некултурна у великој Турској, али да у данашњиј суженој Турској сваки грађанин мора бити на своме месту, па и жена мора постати културан човек. Због тога нова Турска мора имати и нову жену, т.ј. потпуно изједначену с мушкарцем у образовању, праву и дужностима. Beћ ово мало података даје нам осетити огромну разлику између онога што жена јесте и онога што она може бити. И то нам баш муслиманка доказује, она која у већини случајева још мисли као и муж јој: да она увек мора остати оно што јесте, а што је постала систематским одстрањивањем од свег јавног живота, од свега што иде даље од кујне и дворишта. Слична је ствар и са женама других вера, али у знатној мери. Јер има ли већег заробљавања, него кад од половине велике верске за-
8
Неколико речи о Муслиманки
359