Ženski pokret

Учила сам трговачку школу и становала у једном забаченом крају Београда у кући на спрату где ми није било рђаво, јер сам имала мира. Колико сам се пре интересовала за свакога, толико ме се сат, нико није тицао. Разне су врсте себичности. Од свих многобројних суседа запазила сам само најближе. Била је ту једна жена која је по целе дане радила ван куће, а до поноћи шила у својој собици на машини. Она је школовала своје једино дете које је било грбаво и полагала у његову будућност неке лудо велике наде само зато што се мали одлично учио. А с друге стране поред нас била је једна старија жена која се није мешала у туђе ствари. Она је живела доста добро са младом девојком, својом сестричином. Оне су имале две собе и изгледале су сасвим пристојно. Дивно је било то девојче. Фино, нежно, готово прозрачно, златно као месечина. Ваљда што није ишла у школу она је с неким поштовањем узмицала испред мене. Међутим мени се чинило да се интересује за мене, чак да сам јој врло симпатична. И ненавикнута на то мало сам се снебивала а и ласкало ми је. Једном сам читала у ходнику пред вратима и прекинула посао да гледам како она разастире по прозору неке беле везове и огрлице који су се с њом слагали као сребро са златом. Неки момак јој донесе једну малу лепу котарицу. Ваљда што сам видела, она одмах изнесе пун тањир необично лепих белих и румених бресака и рече стидљиво: Изволите, ако волите, ако хоћете... и готово се загрцну од узбуђења. И ја сам се збунила. Моја госпођа изиђе из кујне и узе тањир. О, хвала, зашто толико? Сигурно сте од ујака из винограда добили? Да рече она и саже главу. — Ала су дивне! узвикнух ја, узимајући једну. Мала је била сва румена. Раскидох брескву. И она је и унутра била румена. Као ви сад рекох, показујући јој. Колико вам је година ?, Осамнаеста рече, покри своје још руменије лице рукама и побеже. Јела сам са уживањем, као да сам с тим слатким соком и руменим месом узимала у себе свежину, одмор и лепоту.

8

О времена о нарави

375