Ženski pokret

Жене и мир *

* Предавање, одржано у Загребу 17-III-1935 год.

Женски покрет тражи ослобођење свих жена без обзира на њихове политичке назоре. Ми тежимо томе да свака жена, било којој политичкој странци и било којој религији да припада, да свака има могућности да сарађује у јавним пословима и да гради политички живот, да уређује друштво државу и цркву онако како она налази да је то најбоље по њеном мишљењу. Све he оне доћи на биралиште и допринети своје, све ћe сарађивати на доношењу закона са осећањем одговорности која лежи на њима у тим тренуцима. Али нешто мора бити заједничко свима женама: борба против сваког насилног средства за постизавање својих циљева, борба против насиља, борба против рата. То ћe бити једна нова ствар коју ћe оне унети у политички живот и коja ћe имати утицаја на цео јавни живот чим све жене буду ослобођене у свима земљама а кад буду сви политичко и социјално зрели. По својој биологији оне осећају светињу живота. Не само мајке којима није ништа скупље и ништа светлије од живота деце него и све остале жене осећају вредност човечјег живота коју мушкарци тако дуго нису познавали но је жртвовали „ропству, индустријској експлоатацији и непрестаним ратовима'" Оне не треба ни да се васпитавају за то схватање, оно је већ у њима иако оне можда нису све свесне. Довољан ће бити један тренутак, једна реч, једна мисао која ћe блеснути и десиће се чудо које до данас није постојало: све ћe жене листом, без разлике осетити једну идеју. * * * Рад на миру је тешка ствар под данашњим приликама где је не само у Европи него у целом свету, свуда, политичко стање такво да експлозија може букнути сваког момента. Зар немамо прави рат на неколико стотина километара од нас? Цело васпитање, цео дух треба изменити а најтеже he бити стећи гледиште, створити карактере способне за подношење жртава. До сад је било могуће избећи рат само по цену компензација или по цену потпуне сигурности да се ратом неће добити задовољење. Ниједна држава, не потпуно убеђена него која има само наде на успехе на војном пољу неће попустити у својим оправданим или неоправданим захте-

вима, попустиће само онај који може очекивати једино пораз. Код таквог стања ствари није тешко доћи до тога да се тражи више него што је поштено, право и морално, а да слабији дају и оно што је неправда узети им. Докле год има граница, ићи ћe тако, и сила ћe владати док се не научимо подносити жртве ради мира. Себе треба судити строго, другима треба опраштати; своје грехе поправљати а туђе заборавити. Наша љубав према своме роду не може од тога патити. Онај који воли човечност мора волети свој род коме се ништа боље не може пожелети него мир. Наше достојанство неће бити умањено, напротив, свако самопрегоревање уздиже високо. Carnegie je рекао: „Судија који би претседавао расправи у којој је он лично заинтересован умире обешчашћен ако буде откривен. Грађанин који се сам постави за судију у својој парници против свог суграђана и нападне га руши закон и као такав бива осуђен. Исто тако треба и један народ да буде осуђен ако инсистира да суди у својој расправи у случају међународног сукоба". * * Политика је пролазна ствар. Како нам данас изгледају ништавни многи поводи за ратове. Ћефови појединих варварских вођа, лични интереси феудалних господара, рђаво схваћени верски проблеми, економски разлози све нам то данас изгледа недостојно и ситно. Историја је мењала толико политичке карте да је данас у дискусијама опасно евоцирати историјске аргументе који су мач са два сечива. Народи су били у заблуди и у њима се развијала мржња према другим народима, нарочито према суседима с којим су имали заједничке интересе, па према томе и спорове а који би баш требало да им буду блиски. Док је у самој ствари једном француском научнику био много ближи његов колега из Берлина од првог суседа крчмара, јавно мнење је декламовало о реваншу и општа мржња Француза према Немцима била је свето осећање. Шта је од свега остало? Погрешке су чињене, политички курс народа се мењао, границе се исправљале, провинције прелазиле из руке у руку, али нешто је остајало — сваки рат је остављао застој у напретку цивилизације и с једне и с друге стране границе, економску беду, глад, пустош и сузе и крв проливену што се ничим не може платити и поправити.

MART-APRIL 1935

ŽENSKI POKRET