Ženski pokret

* * Пређимо на стварније аргументе. Једна стара књига чије је прво издање изишло пре светског рата а које је надахнута пророчанском видовитошћу и коју је интересантно поново прочитали и зато што је 1933 њен писац Normer Angell добио Нобелову награду, јер су њене идеје и данас актуелне и свеже та књига, „Велика илузија” третира питање рата и мира нарочито с економског гледишта. Она доказује да је у модерно доба само једна велика илузија веровати да победа доноси победиоцу икакве материјалне користи. У антици добитак једне територије стварно је давао видних користи победиоцу као експлоатацију земље, нове робе итд.; у средњем веку ратници су се надали стварном и богатим плену у сребу, злату, земљишту; доцније су суверени победничких народа имали користи и династички интереси су били нарочито повод ратовима; још доцније богате нецивилизоване и ненасељене колоније давале су грађанима метропола богате debouchés и ново поље за обогаћивање. Али данас су народи цивилизовани и све државе су финансијски тако повезане да модерне Атиле морају да воде рачуна о берзанским касама и финансијским компликацијама, јер се жито производи с једне стране границе а угаљ с друге, вуна и памук на једном континенту а нафта на другом. Народи не могу више да продукују све што им је потребно као што су некад могле саме породице. Кад би немачка победничка војска опљачкала трезоре енглеске народне банке немачки капитал би пропао и крах берзански би наступио у целом свету па и у Берлину због интернационализације и бескрајних испреплетаности финансија. Стога је правило да приватна својина мора бити поштована у модерном рату једна аксиома. Према томе од оружања и од ратова грађани не могу имати никакве користи и 40 нових дреднота не би помогло енглеском трговцу да и један перорез више прода. Трговина је размена добара. Ако енглески фабрикант производи штоф, ножеве, машине или лађе боље и јевтиније од својих ривала, он ћe бити господар тржишта; ако је пак његова роба лошија, скупља или мање пријатна купцима, ривали he себе осигурати монопол продаје а нови аероплани неће помоћи. Швајцарац стварно истискује са тржишта Енглезе у њиховим „сопственим" колонијама. Оружје би могло дати Енглеској Швајцарску, односно политичку управу и војну окупацију, али не нових наруџбина енглеским произвођачима. Кад би то

сви знали, нико не би имао воље за задобијањем нових области, него би сваки мирно усавршавао себе што би довело до стварног напретка. Европски капиталисти сигурно не из неких хуманих осећања имају више поверења у швајцарске и холандске фондове чије су државе у војном погледу на милост и немилост великих војних сила, јер финансијер заиста тражи сигурност и нема поверења у оружје, у број војника зато што зна да рат не доноси користи победнику. Богатство није потребно штитити, јер оно и не може бити конфисковано и зато мало су мале државе често напредније од великих, њихови грађани срећнији и богатији од великих држава које намећу велике терете својим народима. Велика је илузија сматрати да једна област обогаћује државу. Алзас припада Алзашанима, Schlesing Holstein je присаједињен Немачкој а да се ни. један становник Немачке није обогатио ни за један пфениг. Уколико држава добија у порези од становника једне територије, утолико она мора да троши на њу. У моменту јубилеја Краљице Викторије један енглески просјак изјавио је пред свечаном поворком: „Ја поседујем Аустралију,, Канаду, Нови Зеланд, Индију. Бирманију и острва у Тихом Океану а умирем од глади, јер немам ни коре хлеба. Ја сам грађанин највеће силе модерног света и требало би да се сви поклоне пред мојом величином. А јуче сам тражио милостињу од једног дивљака Црнца који ме је презриво одбио.“ Да свака нова задобијена земља припада не освајачу него становницима те земље толико је тачно да је Наполеон казао: „Долазим доцкан. Народи су сувише солидно стаблирани". Што се тиче економског гледишта, важи и за национално. Данас освајач не може претопити један свестан и цивилизован народ нити му може наметнути своју културу. Сваком Београђанину је данас сасвим равнодушно xoћe ли околна села припасти или не рејону Београда, јер је то чисто административна ствар. Али у сваком случају зашто се и питање достојанства неке земље не би решавало на поштен и мирољубив начин не вадећи одмах мач из корица и. пуштајући сасвим невину крв да се пролива при чему можда ипак, ако је рачун рђаво на праљен или ако се појави неки deus ех machina, неће доћи до овога циља, него he можда, напротив, изићи још више смањени и са још мање права но што је имала пре уласка у

ŽENSKI POKRET

MART-APRIL 1935