Ženski pokret

прикупити што већи број потписа да се види колико је жеља за миром општа. Та декларација жена целог света поднета је 13 јуна 1932 претседнику конференције за разоружање г. Хендерсону. Сви потписи су адресирани у Maisor Internationale, средиште Лиге, класирани су и неко време били изложени. 5 фебруара метнуте су на један велики камион који је два пута прошао женевским улицама; жене су поздрављале, многе су плакале приликом пролаза тих хартија које су садржавале жеље милиона људских бића у страху од нових грозота; људи су скидали капе. Сутра дан су делегати са белом траком на којој је било написано зеленим словима „Рах“ дефиловали и предали г. Хендерсону петицију у једној дирљивој свечаности. Сваки делегат је предао свој пакет са потписима којих је било шест милиона. Истога дана после подне у salle de la Reformation био je митинг, a 6 милиона потписа изложени су у новој згради конференције за разоружање. Овај дан је значајан не само за жене него и у целој историји конференције. Нобелов институт је признао важност рада жена за разоружање доделивши овом заједничком комитету поклон од 1800 швајцерских франака. Сам или у вези са другим организацијама (студенстким, хришћанским и т. д.) комитет је публикован меморандум „Vox Populi", у коме су скупљени сви говори приликом предаје потписа и предао ту декларацију г. Хендерсону 13 јуна 1932 којом приликом је неколико делегата скренуло пажњу да конференција не говори и не ради само у име Владе, јер је она одговорна и пред свим народима. Приликом наставка рада конференције 1933 опет је учињен апел г. Хендерсону са жељама да се дође до резултата. Овај комитет жена увек бурно прати рад конференције и обавештава све своје организације о свему што се догађа у Женеви. У нашој земљи су секција Лиге за мир и и слободу и Женског покрета радиле колико је год било у њиховој могућности. Највећи рад Женског покрета био је припрема студијске конференције за мир наше феминистичке алијансе, у чему је нарочито био активан Загреб. Важно је истаћи да су приликом тог састанка алијансе у нашу земљу први пут дошле бугарске жене. Кад је гђа Патев дошла на седницу чланова комисије за мир интернационалног

савеза где je био и члан Југославије, претседница гђа Корбет Ашби изјавила је узбуђено: „Ова је седница историјска, јер је ово први састанак Југословенских и бугарских жена после рата“. Оно што су феминисткиње урадиле 1931 год. постала је истина, јавно мишљење је било уз нас, а доцније су следовали политичари, владе, па и наши краљеви. Доцније је у више махова било манифестација за мир од којих је врло значајна она у Сарајеву 1932. Покрети су увек помагали Лиги за мир и слободу и Савезу који је увек имао много разумевања и иницијативе за пацифистичку пропаганду. Савез је сад предузео и организацију женске Мале атанте коју је до сад у нашој земљи водио покрет. Ж. м. а. је увек била пацифистички инспирисана и ми имамо најлепше наде да he њен рад и даље такав остати. Једно од наших младих друштава Удружење универзитетски образованих жена исто тако активно ради на зближењу народа које је један важан фактор који he довести и братској слози између држава. У том своме раду на интелектуалној кооперацији У. у. о. ж. нарочиту пажњу обраћа на везе са суседним народима и створило је посебан Балкански комитет који има за циљ интелектуалну кооперацију међу балканским народима. Везе између чланица су врло живе, приређиване су свечане академије и посете нарочито између Софије и Београда врло су честе а односи најсрдачнији. Докле год немамо власти и не сарађујемо стварно у политичком животу, наша се акција мора свести на пропаганду. Али се надамо да he биљка тако засејана, сада још млада и неразвијена, пустити дубоког корена и постати моћна и јака. * * * Напретку се тешко корача. Песимисти мисле да је рата увек било и да he га и у будуће морати бити. Али не заборавимо да нас свега 70 генерација одвајају од времена Александра Македонског ада су наши преци пре не више него 4 —500 генерација јели сирово месо. Пећински човек не лежи тако дубоко закопан и често изиђе на површину гледајући кроз крваве очи модерног разјареног човека. Наш ход ка светлости није брз а кад ми жене ступимо у сарадњу, морамо допринети да јој се брже дође помоћу наше лозинке: „Све жене против свих ратова!“ Београд

Вера Кићевац

ŽENSKI POKRET

MART-APRIL 1935