Ženski svet

ти

297 ЖЕНСКИ СВЕТ. 298

Наши су стари сваком приликом имали Бога и Божије име на уму, па им је онако пи помагао Бог. Нису они никад легали ни устајали, нити шта започињали, а да нису на Бога помишљали и његово свето име спомињали, па то би ваљало и данас да нас краси. Ја знам из детинства, како су моји родитељи чинили, па ја и данас не могу да оставим и напустим оне речи и онај обичај како су они при свакој прилици крстили се и казивали: „Боже помози!“ или „Боже помилуј!“ А кадсу дочињали п довршивали какав посао, била им је реч: „О Божијом вољом и помоћи ево довршисмо посао.“

При јелу и пићу била је реч наших

старих: „Боже благослови“, — „спаси Боже“ и — „на спасење“.

У добру су говорили: „хвала милостивом Богу“; а у беди и невољи: „тако је Божија воља“ — „тако је Бог мило-

стиви хтео“ и „тако је Божија наредба.“

Кад су се састајали, било је поздравље: „Помози Бог брате!“ а отпоздрав је био: „Бог ти брате помогао.“ Кад су се растајали, била је реч: „С Богом брате!“ а отпоздрав: „С Богом пошао“ и „Дај Боже, да се опет у здрављу п миру састанемо“; а данас у место тога слу-

шамо помодно : „Сервус!“ — „Клањам се!8

— „Сжуга сам покоран !“— „Љубим руку “ Ако су коју неповољну реч морали да изусте, била је уз реч: „Боже опрости!“ При говору о каквом злу, биле су речи: „Боже сахрани“ -— „недај Боже“ „сачувај нас Боже“ п „буди Бог «се нама;“ а при разговору о добру: „Боже дај“ — „Боже не украти“ и „Боже наспори,“ Кад је ко зло рекао ил урадио рекло се: „Бог те не чуо“ и „Бог те не видео“; а кад је добро рекао: „Бог те чуо“ и „из твоји уста у Божије уши“ Кад су се коме чудили, била је реч: „Бог ес тобом“ „Бог те видео!“ А кад

При спомињању мртвих, говорило се: „Бог да га прости“ — Бог му дао у рају насеља,“

Тако су наши стари сваком приликом спомињали име Божије, тако су они чували и неговали оно, што је од њихових старих остало, па тако се и без школе и без просвете очувао народ наш чист и умивен од сваке туђинске заразе, пун побожних осећаја и морала, те се и могао провући кроз четирвековног туђинског притиска, и изиђи опет светлим српским образом и чистом хришћанском душом на све тлост наших нових дана. Но, шта ће бити с нама и нашим нараштајем кад тако олако напуштамо п заборављамо наше лепе обичаје, наше дивне поздраве, поотуђујемо се од нашег красног језика, који код свих образованих народа важи после талијанског за најмилозвучнији индо-термански језик. Са чега нас стран свет цени и слави, то је нама просто и ништаво; што други туђини на нама хвале и поштују, то ми презиремо и омаловажавамо. То више не треба да буде!

Наше је данашње покољење, особито ово што се образује, попустило у својој српској особини и пошло странпутице, а с тим је понелои сву одговорност п сав грех. Шта ће сен Вукова казат!, чију смо стогодишњу успомену ово дана прославили, ако би овај нараштај заборавио и претрпао оно благо, које је он толиким трудом и пожртвовањем покупио и изнео на углед и пример нама и нашим нараштајима !

За то пренимо из сна.

Мајке и сестре! ви сте чувари огњишта и светиње породичне па прихватите опет те лепе и побожне обичаје народне и негујте их на дому своме; од вас ће примити деца ваша, те ће се тако опет наставити онај побожни и хришћански духи ширити опет онај красни обичај и завести и по палатама, ако их буде, милозвучпи и лепи

су благосиљали, онда: „Бог те благо- | језик српски у песми, пословици, загословио !“ нетки и поздравима. Тако ће се у истини

Ако се за будуће наређивало што, | и право славити дично име Вука Карабила је реч: „ако Бог да“ — „ако буде | џића и тако ће само његовој српској и Божија воља,“ родољубивој души годити. — н.