Ženski svet

325

Живи се у великом друштву, где има свакојаких, и у таквим приликама у неколико ваља се чувати да се непоклизне. 'Гамо постају себичњаци, где се обећава, да ће бити образовани за људе. Е. М. Арндт. (0, колико има родитеља, који мисле, да су своје кћери образовали, ако им учитеље плаћају! Госп. Герније.

суђујемо те куго људска на смрт!... Горке сузе невине сирочади и крв · самоубица дижу се к' небу, да те пред Творцем оптуже.

Страшна је клетва, која се отима из рањених груди; страшан је грохотан смех очајничка у лудилу; тешки су греси, које ти рађаш. И ти још и сад прождиреш жртве своје несите авети2!,

Ил зар нису доспеле тужбе до престола божјег 2

Куго људска, ми те осуђујемо на смрт ! Осуђују те на смрт сви твоји непријатељи. И ти мораш пасти, јер ће се пробудити свест и понос људски; јер те нико неће примити у недра своја, отровна гујо !!..

# ж

Ж Угњездило се чудовиште то у нашој средини, па немилостиво прождире одређен број несретника из нашег друштва.

5

ЖЕНСКИ СВЕТ.

326

Матере, пптајте за савет своје сопствено васпштање пи употребите, особито његове добре и лоше стране, у васпитању својих кћери. Хипел.

Ма шта која мати својој кћери говорила, заборавиће се, изгубиће се, чим кћи види, да јој мати сасвим противно ради.

Фенелон. А. М. М.

РАСКОШ — ПРОПАСТ.

И друштво трпи, плаћа ропски свој данак, јер је немоћно труло. Ладнокрвно узима на знање и најгрозније вести, па прелази на дневни ред: брине се за хљеб насушни. И у тој борби за опстанак нема саучешћа, нема срца, нема милости. За чавак само узбуркају се човечнији осећаји, да опет наступи још већа равнодушност. А чудовиште ово слави победу над немоћним друштвом. Сваки дан му расте моћ; сваки дан је силније; с презрењем гледа своје покорне робове. На послетку долази бура. да разнесе ке и очисти ваздух од гада и отрова..

И ти мораш пасти, дити свест и

јер ће се пробупонос људеки, јер те нико

не ће примити у недра своја, отровна гујо!! — — — Станно. с ан

ВЕЛИКА МИСАО,

; а 'о путник самац са празни груди о она с' тако по свету скита,

Од куда иде, и камо блуди2

Ни когод знаде, ни когод пита.

Не мисле о њој ти добри људи: Ни је ли грешна, ни је ли света 2 Ни у ком уму да с мисо буди Какав јој позив ил' где јој мета 2

Време се витла муњевним летом,

А она удиљ блудећи чами, —

Час дигне е горе, те блисне светом, Час опет са свим губи с у тами.

(Иван Вазов.)

По кашто когод баш крај ње мине, Но тек ко стару риту је гледи, На којој нема злата да сине, Па зар и она штогод вреди!2

Други је слави, у звезде кује,

Но залуд кад је и сам не схваћа; Трећи је схвати, но ко га чује, Када су за њу глуха сва браћа.

Ал опет за то она зре веће,

Те срца креће, умове буди,

Још да јој нешто сине зрак среће, Те да је когод узме на груди.