Ženski svet

„На постељи, у избици тамној, Сиротанче бољетица тресе! Јецајући теретни уздаси Кроз тишину чешће зачуше се. Мајке нема ? а бабо му сетан, Грозна му се бура жићу спрема. Тешка ј’ борба! одржават треба Жиће бедно ; ал’ зараде нема! Црна ј’ ионоћ, ал’ је црња слутња Што му мрачну душу обхрвала, Црња ј’ беда, што му кобне боре На блеђано чело урезала ! Уста ћуте, ал’ му поглед збори: Болно чедо, понуде ти треба, А отац ти бедни ничег нема, Па ни мрве, ни корице хлеба! Изнемоглом од муке и бола На пањ клону мишица витешка, А кроз уздах одјекнуше речи: „Сиротињо и Богу си тегака!“ Тамо опет, сиротица шваља. Образи јој сузам’ орошени, А са тамом поноћнога мрака Пуно с’ слажу осећаји њени! Изнемогла старица јој мајка Лишена је вида очињега, Крутом борбом обузетој шваљи Често санак са очију бега. Измучена радом, већ три ноћи Мутна ока заклопила није, А сад санак силно мреже спушта, Да се њиним нитам обавије. Ох! нека је! нек’ се санком крени, Гле, како се у сну болно смешка, А кроз осмех затрепташе речи: „Сиротињо, и Богу си тешка! Гледећ’ слике што м’ их машта ствара, Ја осетим неку грозу клету, Те поново занитам се горко: Сиротињо зашто си на свету ? у ■ > Оиет слике пред очи ми лећу. То иитање, што кроз душу м’ сену, Мутну маглу с’ моје душе скрену, Прво ми се њиме одгонену.

„У месту ми.“ богаташ си збори, „Много ј’ школско сиромашно дете,“ Дивна мис’о у њем’ сазрела је, Да г’ одене од главе до пете. ТТТто намиели, одмах и настаде, Да се с места изврши уради, Ох! како ће радоват’ се силно Незбринута многа сирочади! Свану јутро, и невољни бабо Да окове патње са се етресе, Обучице да зготови многе, Једног јутра вест донесе се. Брижњом негом и сироче мало Оздравило ј’ за њ’ се заузели Да у радост обраћену патњу Са бабојком за]'едно подели, Ради бабо, срцем пуним нада; Кад чекићем ђоне покуцкује, »Слуша оне једноставне звуке K’o најлепше песме да му брује ! Ено шваљи радоеница суза Тихо кану са образа бледа, Уст’ма шапће молитвицу свету Па захвално на небо погледа. Та одело местној сирочади Зготовиће марна рука њена, А награда бедним радницима, Милосрђем биће пропраћена! Гледам слике, што м’ их машта ствара, Ал ие видим печат патње љуте, Несу ово више слике бола, Тешким ]’адом, грозом задахнуте. Ко ј’ облаке разгонио мутне, Куд несташе мрке хумке јада? Што одавно пронићи сам хтела Из вас слике дознала сам саДа. Усхићено тад би да узвикнем, Да с’ зачује попут бела света: „Ој богатство знаш ли шта је твоја, Несебична, узвишена мета? Знаш, док тебе сунце блеска rpej’e, Нашто ј’ борба сиротињске ноћи, Нашто л’ горки сиротни уздаси ? Знаш ли шта је мета твојој моћи?

Бр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ

149