Ženski svet

Гледајући нејака Стевана, И он стаде сузе нросииати. Што остаде, то је угасио, И оно је саранио леио. Дившји нризора под небом нема! Кад ее тога наша душа сети, тад чисто мисли, е је и сам Бог Србин, кад је тако мириеаво цвеће у српски врт засадио! Пре него што ћу о социјалном т. ј. друштвеном положају женскиња да говорим, морам навести прво неке црте нар. образовања, на којима се управо тај друштвени положај оснива. Под нар. образовањем разумева се таково образовање, које је нашем нацијоналном духу и особинама прилагодно. Није дакле доста да наше женскиње бива домаћица, љуба, мати, него се захтева да буду и ваљане Српкиње. Наша иословица лепо вели: „Кажи ми с’ ким си (дружиш), да ти кажем какав си!“ Ово би се могло и на цело друштво, народ применути, и рећи: Кажи ми какво ти је женскиње, да ти кажем какав ти је народ! Пратећи светеку историју наћи ћемо много примера, да је цветању или наду народа узрок у мајци. Сетимо се само големог Рима! Неета мајке, изгуби се Рим. Мати је свуд чувар народносне идеје, а ова се види на кући. Дакле Српкиња треба да да својој кући српски вид, да шири у њој срп. идеју; јер каква мајка таква ћерка, таква кућа, такав народ! Српкињи је срп. живот најближи, најкраснији па и најприроднији. То требада јој је кардинална, изходна тачка за васпитање у нар. духу. Ако Србин није тако однегован, за Српство је изгубљен, а за туђинштину излишан. Приметио сам и сам на жалост у неким ериским кућама да деца боље стран, него свој матерњи језик говоре. Не зна дојкиња српски! Дојкиње су само нужне, ако је мати слаба или болесна; на и онда су оне дојкиње излишне, и као што се ето види од штетна уплива, које срнски не знају, управо које нису рођепе Српкиње. Па и оно надевање туђи имена Српкињама, као: Корнелија, Паулина, и т. д.

не одговара срп. нар. духу. Зар нису срп. имена доста нојетична? Ја чисто мислим, да ко срп. име носи, да га и оно чува од туђинштине! Срп. духу не одговара ни оно силно кинђурење, тунике, и томе сродно. Како се сећам постоји и једна народ. несмица, у којој се огледа жудња народа за домаћом ношњом. Па и за што без икакове нужде да нас плави туђинштина!? Зар не може Нови Сад, Загреб, Митровица и друга наша меета за њима, да се еманципује од Париза, Беча, Берлина!? Ето ту такођер земљишта Српкињи, да дела у народносном нравцу! Срњ образу не доликује ни роиско понашање, н. пр клецање, прекомерно кли мање и еваковрсно мајмуниеање. Па и достојанство језика пати, кад се на пр. оно „гне“ превађа. Србину је доста рећи: „госпођо!“ Србин је ориђиналан, он не мари копије. Он је слободан син слободне матере славенске ! Не дајмо, да нам наш чисти српски ваздух кужи загушљиви запад! Главни упечатци срп. карактера еу дакле: природност, екромноет, чистота осећата, сталност, искреност и верност. Сриској матери дакле припада задатак, да на изложени начин образује чисте cpn. карактере. Она дакле мора не само срп. говорити, него српски и мислити, осећати и радити; на народној самосвести у свако доба, шта више и јавно израза дати! Тако је тек она савесно и ваљано испунила свој узвишени позив; јер омиљени несник, набраја редом шта воли, наводи целу нрироду, родитеље, браћу, сестре, родбину, све људе добре воље, па поред свег тог вели: „али Сриство више свега.“ Из свега тога извире да је женскиња иредставник, реирезентант народа. То је њен друштвени ноложај. Она је збиља то; јер је учитељица свију генерација. Отуда се пак расветљује и правда мњење и нотреба ваљаног женског образовања, које је да како на тај начин много ирешније и од образовања самог мушкиња.

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 5