Ženski svet

И кад видим, да сам, Коју стигла жел>у, Срце ми се не зна, Да ода весељу. Заман свака срсћа, Радовање гњило, Срце моје оста Где је и пре било: Само с’ уздах често Из груди ми вије, А нико ме вређ’о, Нико крив ми није. Ја не знам, шта ми је! „Што еи тако сетна. Реци ћери мила, Та ти ниси до сад, Тако тужна била!“ . . .

Често мајка пита, Ја јој не знам касти, А на срцу сета, Све ми већа расте. Све се чешће уздах, Из груди ми вије А ннко ме вреЈЈо, Нико крив ми није. Ја не знам, шта ми је! Док сам била млађа Волела еам цвеће, Сад ми ни то срце, Више моје неће. Један цветак само На груди сам скрила Ирви јуче, што сам Од њега добила.

Кад га гледам, уздах Из груди ми с’ вије А иико ме Bpel/o, Нико крив МИ није— Ја не знам, шта ми је! Овај терет дуже Не могу подиети, Под њиме ћу морат’ Свиснути умрети! Да ми није стидно, Питала би њега: Што ме сета ерета, А спокојство бега! Што се само уздах Из груди ми вије; А нико ме вређ’о, Нико крив ми није? Ја не знам, шта ми је

Велинка.

НЕШТО ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА.

Први пут у коло.

Шило ми је, од придике, 15 годипа, кад сам се почео момчити. Матп il ми једне недеље скинула ђачке папталопе и качкегу, иа ме обукла у широке га.ће, кеоепу когиуљу, свилен прслук од мара плаве боје, а оиерважси златпом чии ком, иа глави свилен шешнр (тако зову код нас опе рутаве шешире, што изгледа]у као ноповскп). 0 врату ми везала на кукаљ свииену црну погау, пошивену доле са златмим чииклама. Чизме без врхова, господске. а усмипе ио среди доста набраие. Тако се онда носили сви газдачки синови, а и ја сам се у таке рачу иао, иоред тога сам ја вредио више jom, јер еам изучио иеке школе, свршио сам био две реалке, што се такође ценило. Тако сам отишао први пут у коло и у јавпо друштво Моја нокојиа мати, Бог да јој душу простп ! пије никако хтела да ме пусти да идем даље у школу, јер онда јој, говораше оиа, пећу бити па очима, а јако ме је миловала; а отац наваљиваше, да идем па да илем у школу, јер се био упознао са бировом Р . . . а после и В..., оба образоваиа и угледна човека у К . који му говоригае, да сам добар ђак и да треба да ме даде гта гаколе. А и ноп Ј . . . наваљиваше на то, и да не

беше оца и његове енергије,ја бих дапас ишао за плугом н носио мотику, а ие би ппсао ову ириповетку. Нећу ппкад то заборавити! Био је летњи дан Коло игра на сокаку прод Чича-Сепловом кућом. Моја се еестра ухватила до првог пграча Пере 0. абеше, и оианрва играчица у оно доба Тога дана беше дошао у коло и један гост, момак из Карлова, играч па гласу, па се ухватио до моје сестре е друге стране, да се што они веле, надиграва с Пером U. Искуиили се сви момци и девојке, гато не играју, око њих двоје, има их и у колу гледалада; а њп двоје заплећу, тресу, миш не стоје на земљи; ал Цера је „ирош а па зпа и иодвикивати, (тако наши зову потскочице). Кад Перу чују, онда се и етарци куие из комшилука да прислушкују. Но ии карловчаппп пије лошији. Намерио се јунак на јуиака. Не иопушта један пе попушта други. Зној их облио и кроз оне „ сади“ кошу.Бе виде се млазеви од зноја; свилегш прслуци, скроз мокри, као да си их у воду умочио. Девојке и други момци из кола носустајали, па се пустили, само још моја сестра „Дада“, тако сам ју звао, остала с њима двојицом па не по иушта ни она. Свирац Гавра навалио шешир на десно уво па дува, да

Вр- 5 ЖЕНСКИ СВЕТ.