Ženski svet

А гроб му хладни, ма што смрћу студи, Колену сваком биће велик дар, Јер он ће живот будити у груди, У духу пламен, а у срцу жар. Ту тамјан славе, који згаснут’ не ће, Многу ће искру у пламен да креће.

Богове песник волео је силне, Често се духом вин’о пред њин трон, Вио им хвалу и иесме умилне Па и сад тамо отиш’о је он, K’o тпто је свеђер вол’о им узнићи, Само што сад се не ће више сићи.

Љубомир Лотић.

ШТА НАМ ВРЕДИ НАША ШКОЛА.

В|ш||ризната је истина, код свију обра-11 зованих народа 7 да школа, после ЈУШ куће, има одсудна уплива на човека и да му поглавито она даје нравац, којим ће се кретати у животу и раду за сав потоњи практични живот. Отуда је то отимање, то јагмење за упливом над школом, што га данас води црква и држава и са.чега и народи напрежу евоје силе, да само очувају свој уплив над школом и просветом. И ми Срби опазили смо изодавна, да школа народна млого вреди за духовни и морални живот човеков, те смо сваку прилику тражили, да у своме кругу одомаћимо своју шкоду и паштили смо се од увек, да подижемо што више својих школа, у коме ће се наш подмладак напајати духом и свешћу наше народне особине. Тим поводом је народ наш основао још пре 100 година за мушку децу гимназију у Ср. Карловцима а мало доцније и у Н. Саду, а пре 20 година основаоје за женско више образовање, и три више девојачко школе: у Нов. Саду, Панчеву и Сомбору. Нас се, на овом месту, не тичу мушке школе, о њима ће други водити разговор, алнассетичу ове тривише девојачке школе. Ваљало је, да прођу пуних 15 година, док се нешто спријатељили наши родите љи с ова три виша женска, завода. Све до ире 5 6 година, једва су ове школе могле да накупе у своје закриље 70—80 ученица, тек у последњим годинама дошп ре број у 100 и нешто више, а међу тим били су иуни сви „клостери 44 и сви „инштитути“ у околини са нашом женском децом, иа чак и они у Будимпешти и Бечу бројали су десетинама нашег женског иодмладка. Ми немамо ништа против, да деца уче стране језике, да виде више света, да се упознају са страном књижевношћу, осо бито оних класичних народа на западу; али то све треба да дође тек после оног општег образовања, тек пошто се дете упозна са својом књигом, својим језиком и својом прошлошћу. Човек треба да упозна нрво своју кућу, своју околину, иа тек онда да се отисне у свет, тако ће тек заволети оно место и ону околину, у којој је поникао. Па тако ваља да се uoетупа и са образовањем. Пустите децу, да уиознају свој народни језик, своје песме, своју историју, па онда му пружите стране примере; прво оно што је близу, па тек онда ваља пре ћи на оно, што је даље, то је још пре 300 година рекао један од најмудријих и најславнијих педагога, наш славенин Јан Амос Коменски. Ал наши родитељи, и то баш поглавито женска страна, која одлучује у дому са судбином женске деце, баш оне раде противно том ириродном правилу. Наше млоге матере, особито оне из бољих и отменијих кућа и не проговарају с дечицом својом српски, него га већ из коловке уче туђем језику, миле му туђу песму; а и оне матере што проговоре с децом својом сриски, не могу да дочекају с њима ни оно доба, да им деца изгова рају чисте речи, а већ им траже страна забавишта, туђе куће и стране учитељке, да их само што пре накљукају туђим ре чма. Матерама, што су оскудне, у своме месту, у страним школицама, или којима не* дозвољавају материјалне прилике, да узимају у кући страну учитељицу, те од несу своју женску децу већ из II ил Ш. разреда осн. нар. школе у туђе заводе,

34

ЖКНСКП CBET. Бр. 3.